Otvoreno pismo Tomislavu Nikoliću

 

Gospodine Nikoliću,

– Inače ne razgovaram sa izdajnicima, a imam i veliki problem jer ne znam odakle da počnem i kome da pišem, starom ili novom predsedniku, ili obojici – naveli ste u uvodu pisma koje ste u septembru 1995. poslali Slobodanu Miloševiću.

Tih problema nemam. Razgovaram i sa izdajnicima, a pišem Vam obojici, i Nikoliću – radikalskom četničkom vojvodi, i Nikoliću – evroatlantskom naprednjačkom demokrati. Naprosto, iako ste naopako okrenuli političke stavove koje ste zastupali 18 godina, siguran sam da Vam je karakter ostao nepromenjen. Upravo zbog toga, znam i odakle da počnem s testiranjem Vaše transparentne spremnosti da abolirate novinara Lasla Šaša, osuđenog na 150 dana zatvora.

To Vam je bilo lako. Potpišete neki papir, pozirate pored starog novinara i emitujete floskule o „početku borbe za slobodu mišljenja“. Evo težeg zadatka.

Pozivam Vas da preispitate presude, obustavljene i još aktivne sudske sporove koji se vode protiv mene, a sve zbog izjava Vašeg „političkog sina“ Aleksandra Vučića. Kao nezvanični vlasnik dnevnog lista „Pravda“, Vučić je, često se pozivajući i na Vas lično, serijom prevarnih radnji uspeo da me ubedi da objavim nekoliko tekstova zbog kojih su me tužili neki njegovi i Vaši tadašnji politički protivnici, a aktuelni koalicioni partneri i intimni prijatelji. Kad su presude stigle, Vučić je, naravno, nestao.

Nažalost, u prilogu ne mogu da Vam dostavim sve predmete. Nemam ih. U novembru 2009. godine, Vučić je na mesto direktora izdavačkog preduzeća Pravda Pres postavio Anu Stefanović, suprugu Vašeg partijskog kolege i predsednika Narodne skupštine Nebojše Stefanovića. Po preuzimanju dužnosti, gospođa Stefanović je, da bi uposlila svoju prijateljicu advokaticu Snežanu Rakočević, otkazala punomoćje advokatskoj kancelariji Glavonjić. (Setićete se Dobrivoja Bobana Glavonjića, zajedno ste 1998. i 1999, Vi kao potpredsednik vlade Mirka Marjanovića, Vučić kao ministar protiv informisanja i Glavonjić, tadašnji predsednik Privrednog suda, ozakonili progon nepodobnih novinara i medija.) Ljut zbog otkaza, Glavonjić je odbio da vrati spise predmeta dok mu se ne isplate zaostali desetomesečni honorari. Bar je meni tako rečeno. Uglavnom, većinu spisa nemam, ali Vama neće biti teško da ih nabavite. Uradite to, pročitajte ih, uživaćete dok evocirate uspomene na vreme Vaše prve vladavine, koja je Srbiju zavila u crno, a Vama omogućila da ispunite sve političke i lične ambicije.

Redom, to izgleda ovako.

 

1. Sudija Prvog opštinskog suda u Beogradu, Vladan Ivanković doneo je presudu u predmetu II K. br. 1103/2007, kojom sam osuđen na kaznu od 30.000 dinara.

Vladimir Popović, zvani Beba, tužbenim zahtevom tražio je 500.000 dinara zbog nematerijalne štete koju je pretrpeo usled objavljivanja navoda koji su „mogli da naškode njegovoj časti i ugledu“.

Na objavljivanju sporne informacije insistirao je njen autor, Aleksandar Vučić. Moje protivljenje da tekst objavimo u takvoj formi, Vučić je amortizovao tvrdnjom da ima dokaze, pa čak i da ćete se i Vi, gospodine Nikoliću, pojaviti kao svedok na suđenju.

– Tomi Nikoliću je sve ispričao Žarko Zečević, koji će o tome svedočiti u postupku koji se vodi protiv članova zemunskog klana i „crvenih beretki“, optuženih za otmice Milija Babovića i Miroslava Miškovića. Nije Beba toliko lud da tuži zbog ovoga. A ako ipak to uradi, ne brini, imaćeš dokaze i svedoke – tvrdio je Vučić.

Nećete verovati, ali zaista sam pomislio da ne laže. Kako ste Vi to voleli da ističete, poštenog je lako prevariti. Da sam prevaren, uverio sam se pred prvo ročište, kad je Vučić tražio da preuzmem odgovornost za tekst i da ne pominjem ni njega, ni Vas, a naročito ne gospodina Zečevića.

– Ako baš izgubimo spor, nema veze, baš te briga, „Pravda“ će platiti, nećeš ti – rekao mi je.

Rekao i slagao.

Presuda je u redakciju, na ruke Đorđa Minkova, tadašnjeg direktora „Pravde“, stigla u septembru 2009. Direktor je, sigurno u dogovoru s Vučićem, odlučio da presudu stavi u fioku, da me o njoj i ne obavesti, kako ne bih insistirao da bude plaćena. Za nju sam saznao nekoliko meseci kasnije, na suđenju s Vladimirom Popovićem, zvanim Beba, u drugom sporu.

– Ne znam zašto to Minkov nije platio, nemoj da brineš, danas ćemo to regulisati – odgovorio mi je Vučić na pitanje zašto presuda nije plaćena.

Pretpostavljate, Vučić je opet slagao.

Dve godine kasnije, 23. aprila 2012, na mojoj kućnoj adresi pojavio se Goran Stojanović, sudski izvršilac Osnovnog suda u Pančevu, po nalogu sudije Jelene Dragović, da izvrši popis imovine moje majke Radmile Živanić. Pošto ja nemam nepokretnu imovinu, njoj će, ukoliko ne platim kaznu, oduzeti i prodati stvari. U toj kući, nažalost, nema mnogo toga vrednog, iako ima više nego što Vi pamtite u radničkoj baraci Vaše majke Živadinke. Tu je sličan šporet „smederevac“, ali tanjiri nisu plehani i, osim radija, tu su čak i dva televizora. Nema skupih predmeta, ali ni prevaranata i lažova.

Budite sigurni, ne lažem Vas kad kažem da mi ne pada na pamet da platim tu kaznu. Neka Vaša vlast pleni imovinu, neka me hapsi i zatvara. Spreman sam na sve, samo ne na to da postanem kao Vučić. I, naročito, kao Vi.

 

 

2. Sudija Prvog opštinskog suda u Beogradu, Sanja Ivanković, na sraman način vodila je predmet P-758/09, opet po tužbi Vladimira Popovića, zvanog Beba.

„Pravda“ je objavila intervju s Milom Đinđić, majkom pokojnog Zorana Đinđića. (Sećate ga se, bio je premijer do 12. marta 2003, dok se nisu ispunile Vaše najave da će biti ubijen.) U određenom kontekstu je pomenut i Vladimir Popović, zvani Beba. Dovoljno za tužbu. Navodi iz izjave gospođe Đinđić nisu bitni, sporan mu je bio plasman fotografija i opreme teksta, kao i to što nije objavljen nepotpisani demanti, adresiran na nepostojeću osobu.

Šta je bilo s presudom, da li je poništena ili je postala pravosnažna, ne znam. U međuvremenu sam napustio „Pravdu“. Međutim, znam da sam bio šokiran dok sam u sudnici slušao kako Vladimir Popović, zvani Beba, iznosi detalje svojih razgovora s Aleksandrom Vučićem, njegovim bratom Andrejom, kao i kumom Nikolom Petrovićem, zvaničnim suvlasnikom „Pravde“. Tada, dok sam ga slušao, nisam verovao Vladimiru Popoviću, kao što mu nisam verovao ni kada je govorio o tome kako ste Vi, navodno, 1992. „pobili neke babe“ u slavonskom selu Antin.  

Pročitajte zapisnik sa saslušanja tužioca Bebe. Ja ću ga objaviti u celini u insajderskoj knjizi „Vučić i ja: Greh, stid i kajanje“, koju privodim kraju.

 

3. Sudija Jelena Kilibarda je, kao predsednik veća u predmetu K. 64/08, vodila postupak protiv mene po tužbi Mlađana Dinkića. Sporna je bila izjava Aleksandra Vučića, ponavljana i u drugim medijima, da „ruska Federalna policija vrši istragu poslovanja moskovske Evroaksiz banke zbog spornih transakcija s Narodnom bankom Jugoslavije u vreme kad je njen guverner bio Mlađan Dinkić“.

Vaš aktuelni koalicioni partner Dinkić tražio je odštetu od 6.000.000 dinara. Gorljiv, nepotrebno agresivan, lider G17 plus, u sudnici je zavrtao rukave i opisivao „plikove“ koji su mu iskočili po koži usled stresa koji ga je snašao kad je pročitao tekst u „Pravdi“.

Mene su „plikovi“ spopali kasnije, kad sam shvatio da sam žrtva još jedne Vučićeve spletke.

– Naravno, stižem na suđenje – rekao mi je Vučić kad je dobio poziv za saslušanje u svojstvu svedoka odbrane.

Nije se pojavio. Ni na tom, ni na sledećem ročištu. Sudiji Kilibardi to je bilo dovoljno da povuče rešenje o pozivanju Vučića kao svedoka. I, tu nije kraj. U jednom tekstu o stanju u srpskom pravosuđu, kao negativan primer pomenuo sam Jelenu Kilibardu.

– Nemoj da napadaš nju, ona je naša – zahtevao je nezvanični vlasnik „Pravde“, Vaš „politički sin“.

Gospođa Kilibarda je znala da ja nisam „vaš“. Prilikom slučajnog susreta u Palati pravde, gde sam, Vučićevom i svojom krivicom, bio često pozivani gost, na hodniku, onako usput ali vrlo odlučno mi je rekla: „Osvetiću ti se“.

Za razliku od Vučića, nije me slagala. Presudu nikada nisam dobio, ali sam obavešten da smo „Pravda“ i ja osuđeni na kaznu od 450.000 dinara. Obavešten sam i da sam se žalio. Sad ja Vas obaveštavam da je i tu presudu Vučić sakrio u neku fioku.

 

4. Prelaskom u Viši sud u Beogradu, Jelena Kilibarda je vodila postupak u predmetu P. br. 20122/2010, koji je okončan presudom da platim 100.000 dinara. Sudila je po aktuelnom Zakonu o informisanju, koji u članu 70. jasno definiše da za sporne navode odgovara isključivo autor teksta, a ne glavni urednik. Autor teksta je poznat. Osuđen je glavni urednik. Na taj način, sudija Kilibarda je ispunila pretnju da će mi se osvetiti. Ako je verovati Vučiću, „Kilibarda je naša“, odnosno „vaša“. Pogledajte spise, smešniji su od Vaših govora na engleskom. Sudija Kilibarda je prihvatila uveravanja tužioca da je njegova majka imala problema s pritiskom, ne znam da li srčanim ili krvnim, posle čitanja teksta u „Pravdi“. Inače, po tvrdnjama tužioca, njegova stara majka, nastanjena u selu pored Bratunca, svakodnevno je putovala preko Drine, u Loznicu, da kupuje „Pravdu“. Pa, u to ne bi poverovala ni Vaša saradnica Jadranka Joksimović.

Dakle, poručite „vašoj“ sudiji Kilibardi da kaznu neću platiti. Ne novcem. Da me osuđuje, može. Neustavnom reforomom pravosuđa, dobila je ovlašćenja da zloupotrebljava funkciju. Međutim, neću dozvoliti da me poniživa. Ni ona, ni Vi, a naročito ne Vaš „politički sin“.

 

5. U Osnovnom sudu u Pančevu vodi se spor protiv mene zbog objavljenog teksta u kome su iznete izjave jednog člana Srpske napredne stranke.

Primer je, bar meni, interesantan zbog torture koju sporovode postupajući sudija Mojse Kostić. Ni posle dve godine nije odgovorio na moj zahtev za odbacivanje tužbe protiv mene, pošto je poznat autor, kao i proglašenja Osnovnog suda u Pančevu kao mesno nenadležnog. Kako ga ja obavestim da nisam u mogućnosti da dođem na ročište, tako sudija odmah zakaže suđenje, pa šalje policiju da mi uruči poziv. I u spisu predmeta, iz podnesaka tužioca, jasno se vidi da se sudija Kostić s tužiocem dogovora kada i kako će biti održavani pretresi.

Za to ne mogu da krivim ni Vas, ni Vučića. Ipak, i u tom predmetu ste, makar posredno, prisutni. Nevenka Stojčević, urednik rubrike u kojoj je objavljen sporni tekst, u potpisanoj izjavi koja je priložena uz odgovor na tužbu, navodi da je autor teksta Zoran Savanov, predsednik Opštinskog odbora Srpske napredne stranke u Kovačici, zahtevao da se njegov prilog prihvati „i pozvao se na stranački dogovor da takav tekst bude objavljen“.

Ne znam ko je i kada pravio „stranačke dogovore“ šta da se objavi u novinama u kojima sam bio glavni i odgovorni urednik. Da se i tako šta dešava saznao sam tek kad sam dobio tužbu. Sve navode proverite u predmetu 8K. br 1516/10 koji se vodi u pančevačkom sudu.

 

Na moju veliku žalost, ovakvih primera ima još, ali i ovo je dovoljno da razumete koliku štetu mi je naneo Aleksandar Vučić.

Znam, nema smisla da Vam opisujem Vučića, Vi ga bolje poznajete. Za razliku od Vas, ja sam samo tri i po godine, kao glavni urednik „Pravde“, trpeo njegove frustracije i suočavao se s posledicama njegovih spletki, intriga i prevara. U tome, Vaš staž je mnogo duži i sadržajniji. Da ne skrećem s teme, ovom prilikom neću da Vam otkrivam šta mi je sve Vučić pričao o Vama. Uostalom, ne biste se iznenadili.

Da se razumemo, ne tražim aboliciju. Od Vas ne bih ni lek uzeo. Ne bih Vam ga ni dao. Nisam kriv za objavljivanje Vučićevih neistina, ali jesam za saradnju s njim. Sadio sam tikve s njim, neka mi se razbiju o glavu.

To me boli. Zato sam rešio da tu bol podelim s Vama.

Gospodine Predsedniče, Vi ste, kao i Vučić, još i pre lične evropejske mutacije, vlastitu odgovornost za pogrešne političke stavove i poteze prepuštali sudu birača, smatrajući da ste dovoljno kažnjeni ako na izborima osvojite manje poslaničkih mesta. To bi, možda, moglo i da se prihvati da Vaša politička praksa nije značajno doprinela povećanju ratnih strahota na prostorima bivše SFRJ, kada ste demagoškom hipnozom stimulisali mnoge Srbe da stanu u red ubica ili žrtava. (T. Nikolić: „Postoji ideja zbog koje je bilo vredno i umirati i ubijati. Ta ideja je očuvanje srpstva i spas od zatiranja srpskog imena.“ – Zajednička sednica Veća građana i Veća republika SRJ, 16. oktobar 1992.) Posledice Vaših aktivnosti nalaze se na svim stratištima, u stotinama hiljada grobova u kojima trunu ostaci ljudi boljih od Vas, u razbijenim sudbinama više od milion izbeglica i prognanika, na otetom Kosmetu, u sećanju svih svedoka državne i nacionalne katastrofe, koja je ratovima, inflacijom, sankcijama i izopštenjem iz sveta uništila nekoliko generacija Srba i drugih naroda u regionu. Zbog iste ideologije, stavova i postupaka, istih ili sličnih izjava, Vašem „političkom ocu“, Vojislavu Šešelju, devet godina se sudi u međunarodnom krivičnom sudu za ratne zločine u Hagu. Iako ste sve radili zajedno, Šešelja čeka, verovatno, doživotna robija, a Vas podrška briselske, vašingtonske, pa i haške administracije. Razlika, siguran sam, postoji. Šešelja, kakav god bio, u hašku ćeliju odvela je velikosrpska ideologija. Vas je ona dovela do statusa jednog od najbogatijih građana Srbije. U vreme NATO bombardovanja, bili ste potpredsednik „vlade narodnog jedinstva“. Ta vlada nije uspela da spreči agresiju koja je Srbiji nanela ogromnu materijalnu štetu i 2.500 ljudskih žrtava. Dok je u Batajnici sahranjivana mala Milica Rakić, zbog koje ste vrlo radikalno optuživali i osuđivali „evropske državnike kojima su cipele uprljane krvlju srpske dece“, Vi ste useljavali u stan koji Vam je vlada poklonila. Nemam iluzija, zaista verujem da ste predsednički mandat dobili zahvaljujući i glasovima mnogih članova porodica koje su zavijene u crno tokom ratova u kojima ste imali istaknutu ulogu, nekad s puškom u ruci, nekad s mikrofonom pred ustima. Mnogi su Vam oprostili. Ja neću.

Neću da mene progone krivičnim tužbama zbog Vučićevih navodnih kleveta, uvreda i nanošenja duševnih bolova raznim politikantima i manipulantima. Ako „čast i ugled“ Vladimira Popovića, zvanog Beba, i „plikovi“ Mlađana Dinkića imaju cenu koju ja moram da platim, Srbija neće biti normalna država dok se Vama ne ispostavi cenovnik za suze svih zabrađenih majki koje su se, nad grobovima svoje dece, tešile Vašim rečima da „za očuvanje srpstva vredi umirati i ubijati“.

Nema mi druge, pošto neću da plaćam Vučićeve grehe, moraću da istinu i pravdu branim na isti način na koji ste Vi, u aprilu 2011, pokušali da iznudite raspisivanje izbora. Kao Vi, i ja ću da štrajkujem glađu i žeđu. Bez infuzije. Naravno, i bez Milana Beka, mitropolita Amfilohija i stranih diplomata. Ostalo mi je samo da štampam Vašu političku biografiju pod naslovom „Krvava bajka Tomislava Nikolića“, pa da, odmah posle promocije, počnem sa štrajkom koji možete samo Vi da okončate, ako podnesete ostavku na mesto predsednika Srbije. Još nisam odlučio gde ću da štrajkujem. Možda pred američkom ambasadom, izvorištem Vašeg političkog preokreta. Mogao bih i pred zgradom KBC „Beograd“, gde ste i sami bili spremni da „žrtvujete život za Srbiju“. Ipak, trenutno mi kao najbolji izbor izgleda mermerno stepenište pred Vašim „orlovim gnezdom“ u Bajčetini. U Bajčetini, koja nema kanalizaciju, ali ima helidrom. Doduše, nije ni to loše. Kakvi ste, očekivao sam da na gledićkim padinama napravite omanje ali funkcionalne logore za prevaspitavanje nepodobnih novinara, redovnih studenata i sličnih provokatora. Kako god bilo, na vreme ću Vas obavestiti o mestu i vremenu početka štrajka.

Ne očekujem Vašu reakciju. Pamtim kako ste bili zadovoljni kad je ubijen Slavko Ćuruvija. Deset godina ste javno ponavljali da Vam nije žao novinara koji je sleđa izrešetan s dvadeset metaka. Tvrdili ste da je pravio skandalozne novine, pa nije ni zaslužio da drugačije prođe. U vreme brutalne hajke na „Dnevni telegraf“ i Ćuruviju, s njim sam pisao knjigu čije objavljivanje on nije dočekao („Poslednja ispovest Slavka Ćuruvije – Oni ne praštaju“). Režim u kome ste i Vi učestvovali nije mu oporostio slobodu da misli drugačije. Međutim, ni tada nije pobedio strah. S vlasti ste, gospodine Nikoliću, oterani revolucionarnim talasom obespravljenih i ojađenih građana. Neće me iznenaditi ako se na isti način završi i ova, druga, Vaša ekskurzija na čelu države.

Kasnije, novinare koji su se raspitivali o Vašoj nagomilanoj imovini, brutalno ste psovali i nazivali „kučićima koje bi trebalo vezati“. Meni je to dovoljno da procenim kako biste mi i sada, posle ovog pisma, sa zadovoljstvom sami presudili, verovatno onom kuburom koju Vam je poklonio stari prijatelj Sadam Husein ili „crnom strelom“, opasnom snajperskom puškom kojom je Šešelj na Vas izvršio jedan od nepostojećih atentata. Ako se odlučite i za takav scenario, nema veze. Spreman sam da stanem u red žrtava Vaše politike.

Videćemo šta će da se desi.

Ovo pismo ću proslediti američkoj ambasadi i Kancelariji Saveta Evrope u Beogradu. Vučiću neću. Kao kontrolor svih srpskih obaveštajnih službi, on će za pismo saznati i pre Vas. Neka. Neka čita i neka se, kao i ja, kaje što me zvao da sarađujemo.

Slobodana Miloševića ste javno i često pozivali da izvrši samoubistvo. Pismo, koje ste mu uputili 1995, završili ste rečenicom: „Prokleti bili“!

Neću da Vas nagovaram na suicid, dokazali ste da ste tome skloni, a neću ni da Vas proklinjem iako Vam želim isto što i Vučiću, Dinkiću, Bebi Popoviću, sudijama Ivankoviću, Kilibardi, Dragović, Kostić i ostalim političkim i pravosudnim nasilnicima. U jednoj skupštinskoj debati, kolegu iz suprotstavljene stranke savetovali ste citatom grofa Miraboa: „Gledajte ubuduće samo to da zaslužite da budete zaboravljeni“. Bilo bi Vam korisno da i sami primenite tu mudrost. Na meni je da Vam, u meri svojih mogućnosti, ovim pismom, knjigom i štrajkom otežam taj posao.

 

 

Bez poštovanja.

Predrag Popović