Vučićev poslednji zadatak: SRBIJA U NATO, PROTIV RUSIJE
Aleksandar Vučić je uspešno utvrdio državnost nezavisne Republike Kosovo i prihvatio se mnogo komplikovanijeg zadatka – da uvede Srbiju u NATO.
Težak posao, na nivou koji uveliko prevazilazi njegove političke kompetencije i mentalne kapacitete. Šampion kafanskih i podrumskih intriga sada mora da se uključi u sukob dve najveće svetske sile – Amerike i Rusije. On, nesposoban da se snađe s vlastitim razvodima i ženidbama, uspeo je da celu Srbiju uvuče u globalni haos koji, kako god se završi, neće imati happy end.
U skladu sa svojim junačkim karakterom, Vučić bi najradije otišao u Jajince, da tihuje. Ali, ne sme i ne može da izbegne izvršenje obaveza prema vašingtonskim i briselskim sponzorima koji su mu omogućili da od Srbije napravi lični kalifat. Nema druge, mora da uđe u igru u kojoj su snage raspoređene na sledeći način:
1. Kongres SAD usvojio je prošle godine „Akt o prevenciji ruske agresije“. Prema planu Baraka Obame, američkog predsednika i vrhovnog komandanta, tokom sledeće dve godine trebalo bi da se u Evropi kreira tzv Bezbednosni fond NATO saveza u koji bi bile uključene Ukrajina, Gruzija, Moldavija, Azerbejdžan, Bosna, Makedonija, Crna Gora, Kosovo i Srbija. Diplomatskim floskulama o usaglašavanju standarda oružja, zajedničkoj obuci i saradnji u mirovnim misijama prikrivena je činjenica da su te vazalne zemlje pretvorene u poligon za ratne igre NATO-a. Krišom, mimo Skupštine i Vlade, Srbija je još u decembru prošle godine potpisala „Individualni partnerski akcioni plan“, kojim se NATO vojnicima garantuje diplomatski status, korišćenje srpske vojne infrastrukture i ono što su poslednjih godina imali samo članovi porodice Vučić – izuzeće od odgovornosti za sva kršenja zakona Srbije. Sporazum je pre desetak dana zvanično stupio na snagu, a svečanosti u Briselu prisustvovali su ministar odbrane Bratislav Gašić i šef diplomatije Ivica Dačić, obojica vesli – Gašić kao da je našao svedočanstvo iz srednje škole, a Dačić kao da mu je Zagrađanin doneo još jedan kofer s milion tuđih evra.
2. Vladimir Putin nije bio ni radostan, ni iznenađen potezom srpske vlasti. Kao što je tokom susreta u Moskvi, početkom jula 2014, i lično rekao Vučiću: „Znam šta radite, ne možete nas da varate“, Putin je konkretnim potezima, kao što je odustajanje od Južnog toka, pokazao da ubuduće Srbiju, bar dok je ove vlasti, neće tretirati kao prijateljsku državu. Naprotiv.
3. Tomislav Nikolić spreman je da predvodi pro-rusku opoziciju i ozbiljno uzdrma diktatorov tron.
U zadatim okolnostima, Aleksandar Vučić je pokušao na dva načina da brani svoje pozicije. Prvo, navrat-nanos organizovao je svečano obeležavanje 16. godišnjice NATO bombardovanja SR Jugoslavije da bi se predstavio kao patriota koji pamti, ali oprašta. Trik nije uspeo. Ruski ambasador Aleksandar Čepurin nije pristao da učestvuje u predstavi. Čak je i Tomislav Nikolić imao prečeg posla.
Uporedo s tim, Vučić je već poodmakao u monstruoznoj akciji satanizacije srpskog naroda, koja za konačan cilj ima opravdanje NATO agresije. Ideja je jednostavna: medijskom kampanjom potrebno je Srbima prikazati posledice stvarnih i lažiranih ratnih zločina nad Albancima i u javnosti izazvati utisak – pa, kad su naši policajci, vojnici i ostali zlikovci izvršili tako stravična zlodela normalno je da nas NATO kazni.
Za praktičnu realizaciju tog plana Vučić je izabrao svoja verna tupa oruđa: Natašu Kandić, Vuka Draškovića i Vojislava Šešelja.
Sezonu novog lova na Srbe otvorila je Kandićka optužbom na račun generala Ljubiše Dikovića, načelnika Generalštaba Vojske Srbije. Predsednik Nikolić je odmah, tuk na utuk, odgovorio dodelom ordena Dikoviću, zbog čega je kažnjen Šešeljevim pljuvačkama na Pinku i preko naslovnih strana „Informera“, „Blica“ i „Kurira“. U tom glibu, svom prirodnom staništu, našao se i Vuk Drašković. Pre 11 godina, kad je bio šef diplomatije u prvoj Koštuničinoj vladi, Drašković je tvrdio da su Srbi izvršili etničko čišćenje Kosova. Danas samo razrađuje tu tezu, a sve u interesu svojih stranih i domaćih gospodara i na štetu naroda kome biološki pripada.
Za finale kriminalizacije Srba i Srbije, u Vučićevoj režiji priprema se film poput onog o „Škorpionima“, paravojnoj jedinici koja je streljala zarobljene muslimane u Bosni. Posle „suočavanja s prošlošću“, bar se tome diktator nada, u javnosti će prevladati uverenje da je NATO bombardovanje zaista motivisano humanitarnim razlozima i da je predstavljalo opravdanu kaznu za zločine nad Albancima. Medijski preparirani, građani bi trebalo da zaborave da je Haški tribunal već izrekao najteže kazne svim srpskim političkim, policijskim i vojnim liderima i da je na delu teritorije Srbije formirana nova država, gotovo potpuno očišćena od Srba. Ko pristane na tu zamenu teza, neće se protiviti Vučićevoj nameri da, posle svega, uvede Srbiju u NATO i, kad do toga dođe, pretvori je u legitimnu metu ruskih nuklearnih raketa.
Prvi put kad je bio na vlasti, Vučić je građane gurnuo u rat s NATO savezom. Sad, zarad ličnih lukrativnih interesa, uvlači narod i državu u novu ratnu avanturu iz koje će, opet, on izaći bogatiji, a groblja punija. Ako i u ovoj prevari pobedi Vučić, izgubiće Srbija.
KNJIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702
predragpopovic 
S obzirom da postoji jaka medijska blokada I totalna kontrola nad medijima, ne bi me zacudilo da je Srbija postala clan NATO , a da gradjani pojma nemaju. Sve se radi u tajnosti, narod se zaludjuje reality show programima I skandalima tipa AnaMarija/Vlada Stanojevic; starlete, …Javna prostitucija na sve strane; politka, estrada. Srbija mi lici na anticki Rim ili Vavilon; lazi, blud, pljacke, ubistva… „Debelousti“ me podseca na izopacene manijake koji su vladali Rimom tipa Kaligula, Neron. Skandali koje pravi u privatnom I javnom zivotu govore da se radi o bolesnoj osobi. Angazovanje olosa Blera da ga nauci kako da jos bolje manipulise narodom je vrhunac izopacenosti I ludila. Obradovala me je nedavna akcija jednog mladog coveka koji je svoj revolt iskazao postavljanjem „poklon paketa“ simbolickog sadrzaja. Neverovatno je da se niko ne buni na sve grozote koje nam Debelousti svakodnevno priredjuje.
Jedinu ljudsku anti-NATO demonstraciju na jubilej zlocinackog bombardovanja napravio je upravo Seselj, organizacijom javnog skupa, uprkos policijskoj zabrani, Krajnje je onda cudno zateci u tvom tekstu na istoj gomili sa Kandickom i Draskovicem , ni manje ni vise nego kao Vucicevu alatku. Mrznja prema Vucicu pomracila ti je svaku sposobnost objektivnog rasudjivanja, NATO je tu kod tebe samo u ulozi jeftinog instrumenta da se Vucicu zada jos jedan udarac, a ne zlo koje se mrzi kao takvo, i spram kojeg cak i prica o Vucicu ostaje samo u nekom potpuno sporednom planu.
Kada je Nato agresija upitanju onda bi Vojvoda od Zarđale Kašike trebao da se sakrije u neku mišiju rupu toga dana, umesto što ponovo pravi budalu od sebe i nas. Vojislav Šešelj je bio deo režima, i to vrlo istaknuti bukač, koji se KURČIO protiv Nato pakta dajući naše glave kao zalog te borbe. Ja nemam nameru da pravdam Nato agresiju, kao što će svaki priglupi radikal odmah da konstatuje, ali mislim i misliću do kraja života da je deo krivice i na nama. Da smo imali pametnije političare, koji su mogli da vide dalje od zidova svojih kabineta i vila, koji su mogli i morali biti svesni sa kakvom se silom upuštaju u rat, možda bi napad bio izbegnut. Naša diplomatija je bila nula a kada su se setil šta treba da rade bilo je već kasno. Lider radikala i njegovi satrapi (na PRVOM MESTU Nikolić i Vučić) imali su još kako koristi od učešća u Miloševićevoj vladi, od svog kurčenja, i to je danas više nego jasno. Dok smo mi gledali zgarišta i prebrojavili mrtve, oni su uživali u novim stanovima i kućama i prebrojavali kvadrate i pare. A vi ludi radikali i ostali nacionalisti, ograničeni u svom idolopoklonstvu zeminskom strašilu, nastavite da živite u iluzijama kako ste pobedili Nato, kako ste im pokazali lakat, dok je realnost sasvim drugačija. Slušam ovih dana neke „klovnove“ kako pričaju da i naši preci nisu 1941. hteli da se sagnu pred Hitlerom nego smo se bori i pobedili na kraju, nije nego… Alo, rođaci, ručna, malo pažnje: Da nam u pomoć nije stigla Crevena armija teško da bi tek tako pobedili, jer nismo imali ni dovljno boraca ni dovljno tehnike, sama gerliska borba nije isto što i frontalni rat jedne uređene i velike vojska kava je bila sovjetska. Kao drugo, porediti tadašnju i današnju ratnu tehniku i tehnologiju zvuči smešno. Eto, ja kao žensko, koja nisam ni prošla pored kasarne, dovoljno sam informisana da znam da je Drugi rat bio sasvim druga priča. Nama je te tužne 1999. trebao neko poput Miloša Obrenovića, neko spreman da pregovara mesecima, neko ko ume da sluša, koje spreman da popusti, da založi danas sebe da bi sutra narodu bilo bolje. Umesto toga imali smo budale poput Šešelja i MIloševića.
Veoma ugledan i pametan domaći istoričar na pitanje ko je više zadužio Srbe – Karađorđe ili Miloš, odgovorio je kratko i jasno da je svaki bio potreban u svoje vreme. Slažem se sa tobom Stanislava da je nama te ’99. godine trebao neko poput Miloša, kao što nam je de facto trebao tokom većeg dela XX. veka. Srljali smo iz greške u grešku, često na svoju štetu. Plaćali smo (pre)skupu cenu gluposti. Nije Vučić nikakav evropejac ni natovac, on je običan folirant koji je promenio svoje mišljenje, pošto je shvatio da je kao radikal dočeakti penziju u opoziciji.
Da li je rat sa NATO paktom uopste mogao da bude izbegnut, po koju cenu, i da li bi tu cenu u tom trenutku srpski narod bio spreman da plati, tesko da mozemo da sudimo mi koji smo informacije dobijali iskljucivo citajuci novine. Ni ja nisam sklon da tadasnje rukovodstvo tek tako razresim odgovornosti zbog ulazenja u rat sa toliko nadmocnim protivnikom, ali naravno ni da rat olako i pojednostavljeno protumacim kao puku posledicu srpske politicke gluposti. A tek iz danasnje perspektive ondasnje rukovodstvo mi izgleda sastavljeno od sve samih intelektualnih i moralnih titana. Ali na stranu pitanja politicke odgovornosti, koje uostalom porazeni narodi nemaju luksuz ni da sami postavljaju, otpor NATO-u, poslednji je trenutak kada smo mi jos postojali kao nacija, kao kolektiv, kao Mi. Posle toga, iz perspektive jednog vremena opsteg drpisanja koje je usledilo, gazenja preko socijalnih leseva da bi se stiglo do vise kvadrata, vece jahte, zaobljenije kurvetine, to vreme neminovno postaje predmet ne pre svega racionalnog sagledavanja, vec nuzno jedne mitologije. Tako da Stanislava mislim da si potpuno promasila temu i trenutak. Da li je pametno ratovati sa NATO-om ima smisla postaviti kao pitanje mozda deset godina pre NATO agresije, a posle, kada do nje vec dodje, preostaje nam samo da se divimo vlastitoj ludosti da smo sa njim uopste mislili da mozemo da ratujemo. To nam jedino preostaje ako ikada vise zelimo da postanemo jedan moralni kolektiv, a ne s koca i konopca slucajno napravljen skup pojedinaca koje jos jedino povezuje opsta zelja da jedni od drugih otimamo i preotimamo sve dok bude jos imalo sta. To nam jedino preostaje jer drugu pametniju istoriju nemamo. Tako da Vojvodu od Zardjale Kasike, na stranu svi njegovi politicki grehovi, tesko da zardjala kasika danas moze najbolje da definise, a ne upravo cinjenica da je jedini na srpskoj politickoj sceni danas da moze sa nekim kredibilitetom da zastupa opsti ideal. I ne samo da moze, vec to i cini, kao sto mozes da vidis veoma daleko od misje rupe.
Objašnjavati nešto radikalu, to je kao gluvom pričati o lepotama muzike. Kao prvo, pošto ste vi takastivno komentarisali, da nastavim po vašem metodu, dakle za početak ‘ajde da pojasnimo ko su te moralne i intelektualne gromade iz devedesetih! Možda mislite na one koji su se u vreme sveopšte besparice i nezaposelnosti bogatili, koji su postali milioneri, vlasnici privatnih firmi (koje su poslovale mimo svakog zakona i bile lišene svake kontrole)? Možda mislite na one koji su našu decu (učenike, studente, nezaposlenu i u ratovima obogaljenu omladinu) nazivali kriminalcima i stranim plaćenicima? Da li mislite na one koji su naređivali da se učenicima osnovnih i srednjih škola u policijskim stanicima prebijaju ruke i noge, lupaju šamari, preti hapšenjem i otvaranjem krvičnog dosijea, samo zato što su bili protiv režima, samo zato što su nosili majice „otpor“? Ako je za vas to moralna i politička elita, onda nije ni čudo da i Šešelja smatrate za oca nacije.
„…poslednji je trenutak kada smo mi jos postojali kao nacija, kao kolektiv, kao Mi…” – Ne, mi tada nismo bili kolektiv, mi smo bili nesrećan i podeljen narod. Antirežimski deo Srbije, koji jeste bio u većini, ućutkan i zastrašen, predvođene razjedinjenim i pohlepnim liderima, nemoćno je gledao kako nam Milošević i Šešelj navlače nato bombardere nad glavom. Ne, nikada nije bilo to “MI”, bilo smo MI i VI – koji ste tada, kao i danas, u nekom samo vama znanom bunilu veličali tvorce sopstvene propasti.
“…Posle toga, iz perspektive jednog vremena opsteg drpisanja koje je usledilo, gazenja preko socijalnih leseva da bi se stiglo do vise kvadrata, vece jahte, zaobljenije kurvetine…” – Sve to o čemu pišete, mada mi je jasno na koje vreme aludirate (posle demokratskih promena), nastalo je upravo u vreme vaših političkih idola.
„…Tako da Vojvodu od Zardjale Kasike, na stranu svi njegovi politicki grehovi, tesko da zardjala kasika danas moze najbolje da definise, a ne upravo cinjenica da je jedini na srpskoj politickoj sceni danas da moze sa nekim kredibilitetom da zastupa opsti ideal. I ne samo da moze, vec to i cini, kao sto mozes da vidis veoma daleko od misje rupe…” – Aha, dakle na stranu ismevanje mrtvog Ćuruvije, ismevanje mrtvog Đinđića, ismevanje prebijenih studenata i ostalih građana, proteranih manjina (poput porodice Barbalić iz Zemuna), bitno je samo što taj ostareli klovn sada, poput dokone budale, ispali po neku prevaziđenu i već sto puta izrečenu parolu. Kada bi Šešelj bio jedina (prava) opzicija Vučiću, ovaj bi mogao da dočeka starost na mestu premijera. On ne samo da nema politički kredibiltet, već jedino može da ima pregolemu političku odgovornost za ludo vreme koje nam je ostavio u nasleđe, jer mi i danas proživljavamo sve ono što je započeto još devedesetih. Naša kola idu nizbrdo već 25 godina, a Šešelj je bio jedan od vozača. On je tvorac Nikolića i Vučića, on je tvorac svega što SNS danas radi, on ih je naučio da vladaju silom, pretnjama, demagogijom, da večito traže domaće izdajnike i strane plaćenike – koji su danas zamenjeni terminom tajkunskih plaćenika. Vučić vlada onako kako bi I Šešelj vladao da je imao prilike, a naša je sreća što mora da glumi evropjeca, pa tako do izražaja nije došla sva radikalska ludost i bahatost. Brzo bi on, vrlo brzo, samo da se usuđuje, uveo nove zakone o informisanju, lovio nove “ćurane” po Srbiji, sve bi bilo isto samo Njega nema. Ovako, gleda ga EU, pa mora da ćuti, trpi, guta u sebi, smeška se i zadovoljava diktaturom na parče. Ali, nama je i to jedno parče odavno zastalo u grlu. I sama činjenica gde Šešelj gostuje jasno govori o tome kakav ugled on uživa, obilazi lokalne “noname” medije, kojima iona nema ko da dođe u goste, pa im ostareli klovn bude u rangu cirkuske atrakcje. Šešeljeva oštrica prema naprednjacima sve je tuplja, njemu je više stalo da se bavi mrtvim Đinđićem, a počinjem da verujem da je sve ovo predstava u režiji dva dojučerašnja ortaka, sa ciljem da se Vučiću dodatno podigne rejting. Ludi i bahati Šešelj će po Srbiji paliti vatre povampirenog šovinizma i govora mržnje, da bi zatom kao spasilac evropskih vrednosti na scenu stupio pacifista i zakleti pobornik pravne države – Vučić. Providno, jadno, ali mi nije jasno da ste vi tako i toliko kratkovidi.
I sad ja valjda Stanislava treba da branim milje i obilje Milosevicevog rezima, samo zato sto ti u mojoj pohvali tadasnjim liderima nisi uocila uslovnost i vezanost za poredjenje sa sadasnjim velikim boemima na vlasti. Za svaki od destruktivnih fenomena devedesetih lako je naci postpetooktobarski (ili iz vremena demokratskih promena kako ga ti zoves) pandan koji je jos veci i razorniji. Socijalno raslojavanje koje je onda naravno postojalo izgleda kao podela medju decom koja su nepravedno podelila klikere posle one koje smo videli posle DOS-ovskog Zakona o privatizaciji. Sto se „nase dece“ u OTPOR-u tice, batine koje su dobijali od srpske policije njima samima sad mora da izgledaju kao preterana roditeljska strogost dok pod imenom CANVAS-a nastavljaju profesionalno da ruse rezime ciju spoljnupolitiku ne odobrava njihov poslodavac, a s obzirom cvrstinu ovih rezima i manjak sentimentalnosti u obracunima sa stranim agentima, koji ipak nisu „njihova deca“ (narocito cujem gadno biju Arapi). Uzmi jos i u obzir da je drzava tada i vodila rat i pomagala ratne napore svog naroda preostalog u avnojevskim granicama BiH i Hrvatske, da je zbog toga bila pod sankcijama, da je u organizaciji ovih ratnih napora i ratne privrede bila prosto upucena na saradnju sa kriminalcima, pa ces mozda naci nekog razumevanja sto drustvo bas i nije moglo da funkcionise sa svim suptilnostima zapadnih demokratskih procedura, etikete i pristojnosti. Kazes bili smo i onda podeljeni. Tada smo mozda bili podeljeni i u ovoj podeli finansijski bogato podrzavani od strane Zapadnih sponzora, naivno uobrazavajuci da je podeljenost oko demokratskih pitanja, ali danas smo razdrobljeni, svako je za sebe i sa osnovnom devizom „take money and run“. Tada su, postoje svakako indicije, politicki protivnici ubijani, posle petog oktobra oni se unistavaju saradnjom sa Hagom, njima se trguje, zajedno sa istaknutim predstavnicima vojnog i policijskog vrha. Sta je tu perfidnije, i sa moralne tacke razornije za funkcionisanje drustva, otvoreno je za debatu. I mogao bih Stanislava jos dugo ovako, ali ne znam ima li smisla da ti kvarim tu lepu muziku koju slusas, a koju nam ocigledno nije svima dato da cujemo.
Dragi Milose, da li nam mozete pojasniti i objasniti koji su to Seseljevi ideali za koje se bori? Ako je nesto ideal za njega, ili Vas, to ne znaci da jeste za nas ostale. Od njegovih ideala mi smo samo imali velike stete. Koji su to ideali? Etnicki cista Srbija? Proterane manjine? Pobijeni politicki neistomisljenici? Ne znam za Vas, ali za mene je taj (ne)covek olicenje najgoreg nacionalistickog ludila. Meni je stvarno zao sta su mu radili u Hagu, to sudjenje je bilo farsa, samo sto to nikako ne moze da izbrise i umanji ono sto je radio i govorio u Srbiji. Znate, kada neko kaze javno „Sta ce Hrvati u Srbiji“, on je tim recima izjednacio sebe sa onima koje toboze mrzi. Kada to ponovi sto puta na sto mesta, neko ce poceti da razmislja tako i na kraju ce pozeleti da pravdu uzme u svoje ruke. Kada se takvi seselji namnoze sa obe strane, eto klanja.
U osiroteloj, porazenoj i ponizenoj Srbiji, sa nabujalim kompleksom inferiornosti, zreloj za kolonizaciju, ne vidim da mozemo da sa idealima mnogo cepidlacimo. To pravo tek treba zasluziti. U ovom trenutku kad je natcovecanski napor ljude povezati u zajednicku veru u bilo sta, ideja drzavne nezavisnosti i suverenosti, izgledaju i dovoljno skromno i dovoljno revolucionarno, a Seselj dovoljno kredibilan da je zastupa. I da se razumemo, ne bih je ni ja njemu dao da je realizuje (moje poverenje je kao sto vidis limitirano) ali da je posvedoci kao jednu visu mogucnost u vremenu kad svo svi vise ili manje od nje odustali, nema boljeg od njega.
Овај Милош живи у неком свом паралелном свету где лете печене шеве. Пише и говори о деведесетима као да је био рај у Србији, творце наше националне и економске пропасти велича као хероје, патриоте и власнике неких „узвишених идеала“. Милоше, не знам колико имаш година и да ли се сећаш деведесетих, али ја сам буквлано побегао из Србије да не бих умро од глади или био послат у неки од ратова које су водили твоји идоли. Вратио сам се као формиран човек негде крајем 2005. године, и сада се опет кајем јер Србију поново воде екс-радикали и социјалисти. Ти си типичан радикал. Свака твоја реч је прожета шешељевском дегагоијом. Врло лако и брзо сам те провалио. Типичан радикал. Све лоше је почелео тек после 2000. године, док смо до тада смо живели тако лепо, јединствено, победило смо НАТО, створили Велику Србију – пази да није тако! Пљачкашке приватизације (државних фирми), отимачина државне имовине, пљачка старе штедње, санцкије, ратови, незапосленост, уништавање државних фирми – све то је почело деведесетих. ДОС је само наставио по већ разрађеној матрици.
Ево, ја те питам испред осталих – ЧИМЕ ЈЕ ШЕШЕЉ ЗАДУЖИО СРБИЈУ?!
Знаш, мука ми је од ликова као ти, немам воље да ти пишем, јер ти врло добро знаш како је било и колико лупеташ. Али пишем због осталих, посебно младих. да неко не би поверовао како је тај нитков некакав херој. Ало, он и његови, довели су Србију до просјачког штапа. Колико је младих побегло одавде, колико је улудо погинуло, колико је сакато остало, и колико њих се никада више нече вратити. За само првих неколико година девете деценије 20. века нашу зељу је напустило око 300.000 младих, способних људи. Случајно или не, од доласка СНС на власт опет се ПОВЕЋАО број емиграната. Немам више воље да ти пишем, нити има сврхе. Живи у свом свету,
da je zbog toga bila pod sankcijama, da je u organizaciji ovih ratnih napora i ratne privrede bila prosto upucena na saradnju sa kriminalcima, pa ces mozda naci nekog razumevanja sto drustvo bas i nije moglo da funkcionise sa svim suptilnostima zapadnih demokratskih procedura, etikete i pristojnosti – Овако нешто може само тотални кретен да напише! Ово је савршен пример да смо декадентна нација,аморална и истински изопачена. Не правимо разлику између грађана који су поштено и тешко радили и изградили несто у животу за себе и своје породице и политичара и криминалаца који су отимали,убијали и униставали да би само они имали. Док год овакви и њему (Шешељу) слични буду утицајни,док год се о њима прица у суперлативу,никада нећемо бити пристојна нација.
E, moj dragi Dragane, kada bi ti znao koliko građana Srbije doživljava Šešelja, Arkana, Legiju, Miloševića, Mladića i ostale kao heroje, ostao bi bez teksta. Čak je i Šešelj nedavno morao da prizna da su Srbi činili zločine. To je dokaz da protiv istine niko nije mogao da ide, pa čak ni ratni bukači iz devedesetih. Jedino još ostaje da Miloš i ostali progledaju.
Dragane, sta da ti kazem, iskreno mi je zao sto su neki tamo ratovi narusili tvoj zivotni komfor devedesetih, sto su se neki tamo primitivni ljudi iz ko-ce-lupati-glavu-kojih-besmislenih-razloga pakosno odlucili da kolju i ubijaju osujecujuci te da skromno i bez velikih pretenzija volis sve sto vole mladi. Eto, morao si i da ides iz zemlje, ali si se fala bogu vratio i to formiran, jer bez tebe stvarno ne bih znao koliko smo „декадентна нација,аморална и истински изопачена“, i tvoj povratak je zato cin najnesebicnije velikodusnosti. Uprkos muci koju izaziva odvratnost razgovora sa nekim od pripadnika te nacije poput mene, stegao si junacki zube i zbog „nase dece“ ipak odlucio da svojim hrabrim i pozrtvovanim komentarom jednim udarcem neutralises dvanaestogodisnju borbu coveka za svoje nacionalno dostojanstvo pred jednim izmisljenim nasilno nametnutim sudom (u vreme kad su ga se njegovi saplemenici na slobodi odricali), da slucajno ne bi neko mlad i nezreo ovu naopakost pogresno zamenio za junastvo.
Cinicnu salu na stranu, ono sto tebi prijatelju izaziva osecaj mucnine zaista ne mislim da sam ja i moji stavovi, vec tvoja iskljuciva i krajnje limitirana sposobnost razumevanja. Tvoje shvatanje je toliko zarobljeno najbanalnijim stereotipima, da ja mislim da ti mene nisi ni primetio a tebi se cini eto da si me „provalio“. Ja sam tu bio ocigledno samo neka inicijalna kapisla za oslobadjanje potisnutih frustracija i tvoj unutrasnji obracun sa samim sobom. I dok si u ovakvom amoku stvarno ne vidim kako bi sa tobom mogao da polemisem o bilo cemu. Eventualno da sacekam da se do kraja izmahnitas i iscrpis, pa da probam onda…
На твоју велику жалост, ја фрустрација немам. Имам свој посао, радим и зарађујем пристојно, али ми је жао када погледам армију младих који раде за бедне плате, који немају перепективе, који не знају за боље. Оно што ти зовеш „фрустрацијом“, ја бих назвао – гађењем. Гађењем према онима због којих су генерације наших грађана, не само Срба, стасавале не знајући како изгледа море, да се бензин купује на пумпама, да се лекови купују у апотеци уместо на пијаци, да је књига важнија од мангупирања итд. Можеш ти колико хоћеш да то поспрдно називаш мојим комформизмом, али ми смо тих деведесетих девастирани као нација. Сваки грађанин Србије, који данас ради за 200 или 300 евра, радо би волео тај „комформизам“, радо би волео да има пристојну и редовну плати, радни стаж, да може преморен послом да оде на одмор са породицом, да децу пошаље да виде света, да купи себи шта му је потребно… Теби Милоше ако се ратује, само напред, ратуј са киме хоћеш, као што већ ратујеш са здравим разумом и реланошћу. Пуца мени јелек, што би казала моја покојна баба, да ја животарим како би остваривао идеале твог идола Шешеља. Док мој родитељи нису имали за хлеба, зато сам и побегао у иностранство, твој идол је зидао вилу у Батајници, прича се да је довозио морску воду у цистерни за свој базен. Баш ме брига шта је до тога истина, али знам да он и његови сарадници нису ни осетили деведесете. Живели су као бубрези у лоју, примали посланичке и министарске плате, имали бенефиције, уживали у својој демагогији, док су за то време професори морали да се баве шверцом, да препордају робу по пијаци. Ти си Милоше обичан циник, и ништа више. Један заслпељени радикал. Твој лидер у Хагу је бранио своје дупе, да извину остали, и своју поражену идеологију, а мене и највећи број Срба сигурно није бранио. И надам се да више никада неће бранити ни Србе ни српство, јер где год су радикали бранили Србе, тамо их више нема. Не знаш да ли су гори СНС ботови, или затуцани радикали.
svaka ti cast za komentar. svi mi koji smo osetili te devedeste na svojoj kozi, znamo koliko je bilo strasno. beograd je bio kao divlji zapad. pola srbije se bavilo svercom. radili smo mesec dana za 10 maraka. moja majka je placala jedno jaje jednu marku. secam se dana kada smo jeli jednom dnevno, otac mi je radio dva posla, nekada po dve smene dnevno, pa je zato i prerano obleo od srca i sa 50 postao invalid rada. ovog milosa bi volela da propustim kroz sake malo, da oseti moje frustracije. mamu im radikalsku, jos su zedni ratova i krvi. nije im dosta sto se na dnu evropske lestvice po svemu: platama, standardu, ekonomiji, obrazovanju, zdravstvu… ne, oni bi jos ratova, jos bi da se inate, malo nas je poginulo. da jos jednom pokusaju da prave veliku srbiju u kojoj na kraju nece ni biti srba. zahvaljujuci njima mi smo postali drzava bezakonja, kriminala i korupcije. bilo gde da makenete van srbije, budete tamo samo malo duze, tek tada jasno vidite koliko smo mi nenormalno drustvo. ovde se ljudi jos uvek loze na likove kao sto je taj seselj.
a radikalu milosu koji je smorio za svojim guslanjem o junaku seselju, predlazem da se prvo i dobro informise o proslosti svog lidera, pa ce shvatiti da je to jedan obican folirant i lopina. popicaj malo sa srpskom emigracijom u usa, neka ti oni kazu sta im je seselj pricao osamdesetih, koliko su mu para dali i sta je ispunio od svojih brojnih – laznih – obecanja.
Особе као што је Милош то једноставно не желе да прихвате као истину! Када му причаш како је било страшно деведесетих, њима је одмах изговор – а шта је радио ДОС. Па јебеш ДОС, и то је би шљам своје врсте, али овде је тема шта је рађено пре тога. Милош мисли како ми преувеличавамо страхоте ратних година, како треба рођену децу да оставимо без хлеба ако то од нас траже Милошевић и Шешељ. Они су свесне жртве својих заблуда, јер не могу да скину ту копрену са очију, да прогледају једном. Ћорав када прогледа далеко види. Као да данас нема криминала и безакоња, па наравно да има, и то још како има, али све је то почело тада. Лично презирем комунисте, али ми смо то почетка деведесетих заиста били колико-толико уређено друштво. Еј, па ти смео да оставиш откључан ауто у сред ноћи, могао си да спаваш поред отвореног прозора у приземљу, и све је било релативно нормално и напредно. Људи су били насмејани, путовало се, лепо живело, док ђаво није дошао по своје. А изгледа да су ти ђаволи опстали до данас, и ми сада плаћамо скупу цену своје глупости, јер никада нисмо радили истински на томе да створимо уређено и нормално друштво. Из виртуелног комунизма смо треснули у ригидни национализам. Мислим да је Милошу то не могуће објаснити, то не знам да ли ће и наши потомци разумети, али ми смо тих деведесетих стварно дотакли дно-дна. Грађани Србије су скидали слике са зидова и продавали, продавали су старе књиге, накит, кола, породична имања, само да би имали за појести. Извините, драги радикали, али за то нам није крива ни ЕУ ни опозиција, већ ваша политика, и ваших политичких савезника. Познајем једног залатара за Звездаре, па када смо једном причали о тим деведесетим, они ми каже да никада, чак ни у овој кризи данас, није купио толико злата као тада. Брачни парови су продавали своје бурме, еј!, само да би имали деци за храну. Стари људи су продавали породични накит, који су чували деценијама као део традиције, да би преживели без пензија. И онда дође неки фрик Милош, пун „генијалних“ идеја како да (поново) створимо Велику Србији, и каже како смо ми размажен народ који је навикао на „комформизам“. Да га човек пљуне после тих речи. Генијални Шешељ је мојој баби и деди нудио, мислим свима, уместо пензија бонове за струју и дрва. Јеботе, шта ће пензионерима који живе на 4. спрату дрва?! Њима треба новац да би платили своје трошкове живота. Мука ми припадне када гледам ове блаваце, који немају ни 15 година како се ложе на оне ужасне журке „Волим деведесете“, јер они и не знају како је тада било. Страшно је када они који знају, као Милош, овде причају небулозе.
Ljudi, koje sada proklinjete, a koji čine srpsku vlasti, potekli su iz vaši radiklano-ultra-nacionalističkih redova. Da se razumemo, ne smeta vama Vučućev sistem vladavine, već ideje koje on sada promoviše. Da kojim slučajem taj isti tragikomični Vučić, koliko sutra, počne opet da se bori za ujedinjenje svih srpskih zemalja i Srbiju do Tokija, sve bi mu bilo oprošteno. Mogao bi i dalje (nesmetano) da haspi, progono medije i novinare, uvodi sistem strahovlade i jedoumlja, ali da radi za naše – što bi rekao Ilija Ćvorović u „Balkanskom špijunu“. Ovako, jer je okrenuo ćurak naopako, ispade najveći izdajnik srpskog naroda. A kako i koliko bi svi zajedno usrećili Srbiju, videli smo devedesetih, u vreme kada nije bilo ni apsirina u apotekama. Gurnuli ste sopstveno društvo, naciju i državu u nezapamćeni moralni i kulturni sunovrat, doživeli smo dekadenciju čije posledice i sada osećamo. Taj isti gospodar Srbije ponikao je iz vaših redova. On je čedo srpskih radikala. Oni su ga naučili vođenju politike. Od njih je mogao da nauči zanat progona i zastrašivanja. Tamo je pokupio taj „virus“ netolerancije prema svakome ko drugačije misli, prema svakome ko ne pristaje da mu Vučić meri i kroji sudbinu. Uvek kažem i stojim iza tog stava da ste vi radikali zadnji koji imate prava da nešto prigovorite njemu. Razlike su kozmetičke, čak nisu ni ideološke, jer sve ovo je ogoljeni radikalski totalitarizam odenut u ruho lažne demokratije.
Ok, nema bude tako, meni su svest zatrovale strane ispostave i domaći izdajnici. Ali, ko je vama zatrovao svest? Čije ispostave? Čiji ste vi glasogovornik? Vojvode iz Magistrata? Gde su vaše ispostave? Koja tačno lokacija? Zemun Karlobag? Ogulin? Molim Vas, samo bez one patetike kako govorite u ime naroda. U našoj državi narod odavno niko više ne pita za bilo šta, ali svi govore u njegove ime. Da, ja jesam „esktreman“, i biću još više. Jer nemam živaca da slušam naprednjake sa jedne i zagovornike Velike Srbije sa druge strane. Kada pogledam realnost, kako žive prosečni Srbi, na koje su grane spali, i koliko su se moralno sunovratili, muka mi pripadne od svih vas. Nema ničeg mitološkog u onome što radi Šešelj. Mitologija postoji samo u glavama njegovih pristalica. Da smo mi Srbi malo više gledali relanosti, a mitove ostavili etnolozima, bolje bi nam bilo. Šta Srbija dobija od Šešeljevog dolaska? Baš ništa! Ili je pravilnije pitanje – šta Srbija gubi? Može da izgubi ponovo. Rušeći Vučića, što bi mi bilo milo i drago, Šešelj može destabilizovati čitavo društvo. Njegov povratak je vetar u leđa ultradesničaraskim orgazniacijama. Za mene Vučić jeste diktator, jeste uništitelj Srbije, ali ako neko misli da vatru gasi benzinom, grdno se vara u svom naumu. Sukob Šešelja sa njegovim kumovima, što je on zapravo očekivao i mnogo pre puča u SRS, ići će preko naših leđa. Već je krenuo sa svojim oprobanim populističkim pričama o Velikoj Srbiji i nekom (famoznom) trijumfu srpskih patriota. Stigao je i da ponovi uvrede na račun mrtvog Đinđića, verovatno se još nije setio Ćuruvije, s’ tom razlikom što više ne mora da brine da li su u zemlji ili van nje. Rušeći Vučića učiniće Srbiji medveđu uslugu, zamenićemo jednog manijaka drugim. Lažnog evropejca osvedočenim šovinistom i totalitaristom. Uostalom, pa sve što Vučić radi, taj način vladavine terorom i demagogijom, to je zanat koji je ispekao uz skute svog kuma, političkog oca i glavnog ideologa – Šešelja. Zašto mi obični, normalni građani moramo biti žrtve svega toga?! Ja hoću da živim u normalnoj, uređenoj državi, hoću da dan započem misleći o svom poslu, kuda ću za vikend, da pročitam vesti iz kulture, a ne da započinjem skandaloznim naslovima šta je Šešelj poručio Vučići, ili kako je Vučićević (urednik onog režimskog tabloidnog smeća „Informer“) po milioniti put otkrio svetsku zaveru protuiv Vučića. Oni više neće voditi državotvornu politku, što bi kazao Koštunica, već privatni rat na račun svih nas. Zapravo, obojica su politički prevaziđeni i dosadni, njihove priče su besmislene. Pričati o Beogradu na vodi, isto je što i pričati o Velikoj Srbiji. Budimo realni. Čak i da Šešelj sruši Vučića, što je sada veoma teško, šta se dalje dešava… Napredak? Reforme? Blagostanje? Vladavina prava i tolerancija? Ne, ovo reči nikako ne mogu da povežem sa Šešeljem i radikalima. Meni je zaista žao njega kao čoveka, kada pomislim kako su ga oni kreteni u Hagu tretirali kao stoku, i priznajem da mi je krenula i po koja suza gledajući kako grli ženu i decu, ali to su čisto ljudske reakcije, koje nemaju veze sa realnim problemima države. Zaista bih voleo da neko udari po Vučiću, jer znam da Šešelj ima onu stvar i da je dovljno lud da krene na ovog psihopatu, on neće strahovati od njegovih medija i naručenih komentara po srpskim portalima. Šešelje je još luđi od Vučića. Ali, teška srca priznajem, da mene više plaši šta će biti sa državom, sa svima nama, kada Vojvoda krene u žestoku ofanzivu, kada svojim govorima opet zapali Srbiju, jer već sada preti osevetama i nekim novim, krvavim prolećem, poput onog iz 2003. kada je ubijen Đinđić, a on pobegao u Hag na vreme. Dakle, povratak Šešelja može postati problem svih nas, a ne samo Vučićev, pa me ne bi čudilo da na kraju delovi rascepkane srpke opozicije potraže utočište upravo kod njega. Srbija je odavno politički cirkus.
Da, Miloše, verujem da svaki radikal na tvoj način čita i razume ovaj tekst. Ako Vi, sposobni za objektivno rasuđivanje,smatrate da Šešelj nije upotrebljen za napade na Nikolića, onda ništa.
Evo uzmimo npr. NATO koji je u tvom tekstu nominalno prikazan kao najvece zlo. To je zlo u tvom tekstu (i tu se jedino slazemo makar i samo na recima) toliko veliko da i Vucicevo malo srpsko lokalno zlo, pored svih grehova koji se ovom coveku mogu staviti na dusu, dobija u politici prikljucenja NATO svoje konacne vrhunske razmere. Ako zaista verujes to sto kazes, nema sanse da ces glavnu karakteristiku Seseljevog ponasanja ovih dana traziti u tome sto je pljuvao Nikolica (o kome si i sam pokazao toliko puta da nemas lepo misljenje) a da uopste ne vidis njegovu akciju prkosenja policijskoj zabrani, razbijanju atmosfere opsteg straha u prvom adekvatnom javnom obelezavanju NATO bombardovanja od petog oktobra do danas.
Kazes Seselj je upotrebljen za napade na Nikolica. Ma sta kazes. Pa naravno da je upotrebljen. Zna se ko je gospodar medijskog prostora danas u Srbiji. Da bi se pojavio u medijima od uticaja tvoji interesi moraju da se makar u nekoj meri podudare sa interesima tog gospodara. Seselj je od vremena MIlosevica, majstor osvajanja kontrolisanog medijskog prostora. Jednostavno tako sto bolje racuna – sto znaci uvek mnogo efikasnije koristeci priliku da promovise svoje ciljeve od ciljeva onih koji misle da mogu da ga koriste kao sredstvo. Znaci sve se onda svodi ko tu koga vise i bolje upotrebi? Da li Vucic Seselja koga pripusta u medijski prostor da bi se obracunao sa Nikolicem, ili Seselj koji se koristi ovom Vucicevom potrebom. Politika nije jednostavna stvar gde se stvari resavaju na o ruk i srljanjem. Uostalom coveku sa tvojom karijerom, istorijom takvih poznanstava i drugovanja sumnjam da je potrebno narocito pojasnjavanje, te da bi mogao i sam da oceni da je cena koju Seselj placa za svoje parce medijskog prostora najminimalnija moguca.
I nema to veze ni sa kakvim stranackim opredeljivanjem vec je stvar elementarnog patriotizma. Ako to ne razumes ONDA nista.
U ovoj priči, Šešelj je sasvim sporedan lik, obična močuga s kojom Vučić gruva po Nikoliću. Tačno ste analizirali njegove motive, iako verujem da je njegova saradnja s Vučićem mnogo kompleksnija. Koliko mu je pametna ta igra, videće na izborima. Možda zaista uzme 30%.
I naravno da Vaš komentar ima veze sa stranačkim opredeljivanjem. Samo tako mogu da objasnim potrebu da ste iz ovog teksta, u kome je izneto desetak važnijih teza (pa, makar one bile i pogrešne),izdvojili usput i nebitno pomenutog vojvodu i na tome zasnovali uvredljivu konstataciju o mojoj zaslepljenosti usled mržnje..
.
Jedno pitanje: otkud Vam to da Nikolić pretenduje da bude vodja pro-ruske opozicije?
EU svakako, NATO nikako. Kada nepristrasna istorija bude davala svoj pravi sud u vezi alijanse, ne bi bilo zgoreg da budemo van tog „drustvanca“. Srbija ima dovoljne razloge da bude van alijanse, jer ni do danas nismo imenovali sve poginule niti realno procenili stetu. NATO je u toku pola decenije, u samo jednom veku, dva puta zverski napao nas narod. Prvi put 1995. godine bombardujuci RS a zatim 1999. godine napadom na SRJ. Veliki su junaci natovci, najmodernijim avionima na polugolurke borce VRS, kojima su tehnoloski domet bili kalasnjikovi i razdrndani tenkovi JNA. Lepo rece Njegos da boj ne bije svijetlo oruzije vec srce u junaka. A kakvo srce ima NATO videli smo puno puta do sada.
Srbija nije Švajcarska da može biti vojno neutralna…od dva zla, veće zlo je ruski jaram..a ponajveće što nas strefi su ovi light radikali..
Dosta više kukanja zbog niskomasnih radikala, jer kako su to svi odjenom protiv njih, a ovamo su na dvoje izobra imali toliko glasova. Narod nije hteo da sluša unapred, svakome razumnom je bilo jasno ko su oni i šta (ne)mogu i (ne)žele da urade, i samo su politički nepismeni poverovali kako Toma i Vučić mogu biti simbol napretka.
Nevezano za moje stavove o Vucicu (sve najgore o njemu), pitanje izbora izmedju NATO-a i Rusije za politicare koji u datom trenutku budu vodili zemlju treba da bude cisto strateski-logicko. Svakako da je NATO oruzje u rukama SAD za osvajanje Sibira i svakako da je bombardovanje ’99. bilo nepravedno i da je ostavilo oziljke na svima nama, a najvise na onima koji su izgubili clanove porodica. Medjutim, smatram da bi uzimanje u obzir nase istorije sa NATO i uopste cinjenice da su oni u celoj prici losi momci prilikom odlucivanja kojem cemo se carstvu prikloniti bila ogromna strateska greska, sa nesagledivim posledicama po zemlju. Mi smo u ovoj igri mali mravi i ne trebamo da se bavimo pitanjima koji je slon prvi udario drugog slona i koji nam je porusio mravinjak, nego da gledamo kako da prezivimo borbu koja sledi.
S jedne strane imamo zapadnu alijansu koja je defakto i vojno i politicki ovladala prostorom koji je nekada kontrolisao SSSR. U tom NATO moru imamo jedno ostrvo koje se zove Srbija, sa razumljivim negativnim osecanjima prema onima koji su ih bombardovali ali i sa sudbinskim izborom da li ce mozda vec u bliskoj buducnosti biti potpuno raskomadano od strane svojih suseda od kojih skoro svaki ima teritorijalne pretenzije prema njemu (sto smo vec iskusili u XX veku), ili ce se jednostavno prikljuciti masi u kojoj se vec nalaze svi njeni susedi i skoro sve evropske zemlje zapadno od Belorusije.
S druge strane je Rusija, koja ocajnicki pokusava da zadrzi/stvori barem jednog saveznika na Balkanu koji bi bio trn u oku Zapadu, kao sto je SFRJ bio za SSSR, samo sto nam ovaj put ne bi bila namenjena uloga bogatih momaka koji nose farmerice iz Trsta dok komsije u Bugarskoj jedu kamenje. Ne, ovde bismo verovatno bili nekakva drzava-kasarna, eventualna vojna baza za ruske balisticke projektile iza americkog raketnog stita u Rumuniji. Kao takvi, mozda bismo i bili zasticeni od vojnih zapadnih vojnih akcija ali zivot nam sigurno ne bi bio narocito lep. Sve to pod uslovom da ne daj Boze ne dodje do oruzanog sukoba izmedju pristalica Zapada i Rusije (sto bi ekstremni nacionalisti mozda i voleli).
Na kraju da dodam i klimavi argument koji radikali i ostali rusofili cesto koriste, a to je da bismo kao clan NATO saveza bili na meti ruskih balistickih projektila. Da, ali sta nam vredi sto nismo na meti kad svi oko nas jesu? Ako bi doslo do nuklearnog rata (sto je malo verovatno), mi se sigurno ne bismo spasili. Ali ako ne dodje, najbolje je da ne budemo onaj koji stalno dobija batine.
Tako da, bez obzira sta mislio o Vucicu, ovo je ipak pitanje koje prevazilazi njegove stetocinske mogucnosti i jednostavno je besmisleno optuzivati ga za bilo kakvu saradnju sa Zapadom. Ako bi se on kojim slucajem i vratio radikalskim idejama, bio bi prosto zamenjen Pajticem i Borkom Stefanovicem i igra bi se nastavila dalje.
Taj zadatak će i obaviti. Da se ne lažemo više, nažalost, u ovoj zemlji ima dosta onih kojima IQ nije jača strana. Dovoljno je da Alek kaže kako će ulazak u NATO, i okretanje leđa Rusiji Srbiji doneti milijarde i investicije, i gomila njih će mu poverovati. Isto onako kako sada ima dostih onih koji veruju da će se za dve godine ovde živeti bolje.
Gospodine Popoviću, džaba su vaši tekstovi. I vaši, i Milovana Brkića, i svih onih dobronamernih ljudi koji pokušavaju ukazati koji skotovi već 25 godina uništavaju ovu zemlju.
Može se pisati, konstatovati, pokušati ljudi dići na bunt, ali ne vredi. Ovde ljudi mnogo više vole da veruju patološkim lažovima.
Niko nije tako mazohistički nastrojen kao ovaj narod.
Kradete ga, lažete, ubijate i fizički i duhovno, a on vas obožava i na izborima glasa za vas.
Kako god da se okrene Tito je bio dobrotvor ovog naroda i naš najbolji vladar u odnosu na ove danas. Srbin nije za višrestranači sistem, Srbima treba novi Tito.