SVEDOK ZLOČINA: Srbi su pljačkali, ubijali civile i od albanskih glava pravili stone lampe

Srpski policajci i vojnici na najmonstruoznije načine vršili su zločine nad albanskim civilima na Kosovu i Metohiji. Srbi su pljačkali imovinu, spaljivali kuće, ubijali starce, ženu i decu. Ranjene zarobljenike overavali su s po tri metka, a bilo je slučajeva da seku leševe Albanaca, kuvaju glave i od njih prave stone lampe. Svi oficiri, do vrha komandne odgovornosti, ne samo da su znali za ta zlodela, nego su ih i lično naređivali. Ratni zločinci nisu kažnjeni, i dan danas rade u policiji, nose uniforme i oružje, a Tužilaštvo ništa ne preduzima. Slobodni i opasni, zločinci progone svedoke krvavih dešavanja na Kosovu. S druge strane, Albanci su samo pokušali da se odbrane od ubica koji su došli da ih opljačkaju i likvidiraju.
Tako govori Slobodan Stojanović, penzionisani policajac koji je, kao pripadnik leskovačke Posebne jedinice policije, od avgusta do oktobra 1998. učestvovao u sukobima na Kosovu i Metohiji.
Da je znao šta ga čeka – kaže – nikada ne bi pristao da dođe na Kosovo, pa makar ga izbacili iz službe. Međutim, nije znao. Njegova jedinica je dobila naređenje da u južnoj pokrajini izvršava redovne policijske dužnosti. Sa četom od oko 150 policijaca, prva tri dana proveo je u Suvoj Reci, da bi četvrtog dana bili prebačeni u prizrensku kasarnu, gde su suočeni s onim što ih čeka.
– U kasarnu se spustio helikopter iz koga su izneta neka tela albanskih civila i oružje. S jedne strane su poslagani mrtvi leševi, a s druge oružje. Objasnili su nam da su to teroristi. Tako su počeli da nam ispiru mozak… – ispričao je Stojanović u intervjuu Radio-televiziji Kosovo.

Zločini iz čista mira

Stojanović kaže da sam nije ubijao, pljačkao i spaljivao sela, ali detaljno je opisao zločine svojih saboraca.
– Naša jedinica je prošla celo Kosovo, od Podujeva, Srbice, Glogovca… Nema mesta u kome nisu počinjeni zločini. Gore kod Glogovca i na svim drugim mestima,pošto je bilo dosta puštene stoke, naša policija ju je hvatala i kamionima odvozila u Prizren, gde su je prodavali mesarama. Krali su raznu robu, devastirali kuće, ništa nisu praštali. Sve što im oko vidi, ruka im nije ostavila. Moje kolege su pljačkale sve živo. Na „Juhapetrolu“ bilo je 300 motokultivatora i to je odneseno. Kola, da ne pričamo. Kola su odvožena u velikim količinama, pa su se legalizovala preko Crne Gore, a kasnije su, s beranskim tablicama, prebacivani na srpske tablice. Posle pljačke, kuće su paljene. Sva ta sela su se palila i uništavala iz čista mira. Kad smo išli magistralnim putem Priština – Peć, sa strane je bio neki zaseok, tu je bilo 15-20 kuća. Onda su spalili te kuće. Iz čista mira. Više od 90% ubijenih nije bilo aktivno, ubijani su iz čista mira. Kao kad gađaš vrapca ili zeca, tako su ubijani civili koji nisu pružali nikakav otpor. Znam jednog kolegu koji je ubio jednog starca iz čista mira. Ja sam stajao malo dalje kad je on pitao starca: „Koliko imaš para kod sebe?“ „Samo deset maraka.“ „Gde su ti?“ Matori mu daje deset maraka a on ga upuca iz čista mira. To se desilo u Glogovcu. Ja se sećam, iznad Glogovca ima jedan proplanak, bilo je jedno 400 civila, što dece, što žena, što starijih muškaraca. Jedan policajac koji je bio sa mnom hteo je da puca u njih. Rekao sam mu: „Šta ti želiš? Ovde nema nikakvog otpora, ni pasivnog, ni aktivnog…“ „Što da ne?“ – kaže mi on. „Jedna žena je perfektno govorila srpski, mislim da je bila muslimanka iz Bosne. One nam je rekla: „Šta radite? Ovde nas granatirate tri dana… Što nam uništavate kuće?“ U Orahovcu je jedan stariji čovek bio ubijen. Više od 15 dana smo prelazili preko tog leša i niko ga nije sklonio. Tako je ostao tamo i kad smo mi otišli na drugu lokaciju, nikoga nije interesovalo. U Orahovcu je 25. marta 1998. ubijeno 25 muškaraca, žena i dece, a u julu je ubijeno još 150 civila. Moje kolege koje su tada bile tamo, sve su mi ro rekle. Leševi su danima stajali sa strane. Niko ih nije sklonio – tvrdi Stojanović i opisuje slučaj koji ga je duboko potresao:
– Jedan policajac je ubijenom Albancu odsekao glavu, kuvao je tri dana i izvadio tri zlatna zuba. Kad je otišao na dopust, poneo je glavu, ispanglovao ju je i napravio od nje stonu lampu. Kasnije je isto uradio s glavom jedne Albanke, hteo je da ima dve stone lampe, od muške glave za sebe, a od ženske za svoju ženu. To se desilo iznad Orahovca, iznad Vran Stene. Posle par godina čuo sam da je završio u ludnici…
Stojanović tvrdi da komandiri ne samo što su znali za te zločine, nego su ih odobravali i naređivali:
– Naravno, viša komanda je sve znala. Komandiri su izdavali naređenje preko radio-stanica da se to radi, da se šikaniraju civili, da se ubija taj narod. Ako bi naišli na neko lice, mi bi dobijali naređenje “pustite ga da se sunča“, a to je bio znak da ga treba ubiti. Ako naiđemo na neko selo, komandir kaže: „gumica ili šibica“, znači da čistimo ili spalimo. Policijski general Sreten Lukić i vojni generali Nebojša Pavković i Vladimir Lazarević su znali šta se dešava. Pa, kako ne, oni su bili na vrhu komandne odgovornosti. Sve se znalo, ali niko ništa nije preduzimao.

Streljanje ranjenih civila

Uz opšte optužbe na račun kolega, Stojanović je direktno, imenom i prezimenom, prozvao konkretne izvršioce zločina.
– Bili smo iznad Zočišta i jednog dana je došla praga. Tu je moj komandir čete Nenad Stojković doneo neki malokalibarski top i iz čista mira gađao jednu kuću. Dogledom smo mogli da vidimo, dva kilometra od nas, šetali su neki stariji ljudi po dvorištu. On je ispalio dva projektila. Jednim je pogodio onu kuću, a drugim projetilom – to je bila kumulativna mina koja ima toplotu od 9 do 12 hiljada stepeni – uništio je tu kuću. Ne znam da li je to bila srpska ili albanska kuća. Otkud njemu bestrzajni top, kad to samo vojska ima? Poznajem ljude koji su izvršili egzekuciju dva ranjena albanska civila. To je vršio Dragan Milenković zvani Šišarka. Jedan ubijeni je Ismail Hoti, a drugi se, mislim, zove Gaši. Oni su bili dva ranjena lica. Mislim da su overeni sa po tri metka u glavu, ranjeni civili… – kaže bivši srpski policajac, svedok stravičnih zločina na Kosmetu, koji optužbe potkrepljuje fotografijama albanskih žrtava i njihovih dželata.
Posle NATO bombardovanja i odlaska srpske policije i vojske s Kosova, Slobodan Stojanović je 2000. godine svoja saznanja o zločinima naveo u pismu koje je poslao tadašnjem ministru unutrašnjih poslova Vlajku Stojiljkoviću. Odgovor nije dobio. Četiri godine kasnije obratio se srpskom Tužilaštvu za ratne zločine, dao je izjavu i našao još trojicu kolega koji su prihvatili da svedoče.
Dragoljub Stanković, zamenik tužioca za ratne zločine je došao u Leskovac, upoznao se sa mnom i želeo je da nađemo još neke policajce koji bi govorili o tim zločinima. Upoznao me s Natašom Kandić i onda smo krenuli ekipno da radimo… Verovao sam Tužilaštvu i bio sam spreman da pomognem da se otkriju pravi zločinci. U stvari, tužilac je duplo radio, i sa nama i sa okrivljenima, tako da im je prenosio sve što smo mi govorili i onda je bilo uzaludno raditi sa takvim čovekom, da bi na kraju, 3. marta 2009, doživeli fijasko. Tada je podneta krivična prijava protiv policajaca Posebne jedinice u Leskovcu i uhapšena su četiri policajca. Tri meseca u istražnom zatvoru i onda su pušteni na slobodu, evo ih svi rade u policiji, nose uniformu, nikome ništa… Davali smo izjave da bi Vladimir Vukčević i njegov zamenik na kraju rekli da mi nismo validni svedoci. Pa, ko je validan za njega? Vukčević je svojevremeno rekao da on zna da se Beogradom svakodnevno šeta 300 i više ratnih zločinaca. Ej, on zna… On je saučesnik u krivičnom delu, on prikriva ratne zločince i omogućuje im da se mirno šetaju. Dragan Milenković Šišarka je bio pripremljen od Tužilaštva da u Hagu svedoči u korist Sretena Lukića, Pavkovića i Lazarevića. Uslov je bio da mu se sin zaposli u policiji – tvrdi Stojanović.

Pretnje aštićenom svedoku

Zbog ugrožene bezbednosti, ušao je u program zaštite svedoka i iz Leskovca je prebačen u Beograd. Ni to mu nije pomoglo. Pošto je ranije bio funkcioner Nezavisnog sindikata policije, u Srbiji nije mogao da se sakrije od kolega, među kojima je bilo mnogo onih koji su ga mrzeli zbog svedočenja o srpskim ratnim zločinima.
– U program zaštite svedoka ušao sam kao starešina, načelnik policijske stanice, pa me policija štitila da me ne ubiju drugi policajci. Bilo je smešnih situacija. Krećem se Knez Mihailovom ulicom, svaki drugi čovek mi se javlja, a nema onih koji bi trebalo da me štite. Među mojim čuvarima prepoznajem ljude koji su bili u Crvenim beretkama, koji su bili u SAJ-u, koji su činili zločine na Kosovu. Upravo oni su mi pretili da odustanem od svedočenja.
Na kraju, Stojanović je odustao, vratio se u Leskovac i penzionisao. Svakodnevno dobija pretnje, izopšten je iz društva.
– Odem kod lekara, neće da me pregleda. Odem u apoteku, ne daju mi lekove. Jer sam srpski izdajnik. Rodbina nije htela da razgovara sa mnom jer oni misle da uzimam neke velike pare od neke organizacije, od Albanaca, ne znam od koga. Prosto su me izolovali. Umesto one koji su vršili zločine, u Srbiji mene bije loš glas da sam srpski neprijatelj. Krajem prošle godine otišao sam u SUP da registrujem kola, pored mene je prošao onaj Dragan Milenković Šišarka i opsovao mi majku izdajničku. Samo sam ga pogledao. O tome sam izvesio ministra policije i iz negovog kabineta dobio odgovor da protiv njega ne može da se povede krivični postupak jer ne postoje elementi krivičnog dela. Jednom sam sreo Nenada Stojkovića, nakon što je izašao iz pritvora. Prošao je službenim autom pored mene i isto mi je psovao majku srpsku izdajničku. I to sam napisao Vladimiru Vukčeviću, ali nisam dobio odgovor, pa sam mu poslao poruku: „Ničija nije gorela do zore, pa neće ni tvoja, Vladimire Vukčeviću“ – kaže Stojanović, koji ističe da se, za razliku od mnogih penzionisanih kolega, ne skriva:
– Sve moje kolege koje su otišle u penziju – kriju se, ne mogu da se vide. Svi imaju putera na glavi, plaše se da ih ne prepozna neki Albanac. Ja nisam činio zločine, nisam ubijao i pljačkao. Meni nisu isprali mozak tvrdnjama da su nam Albanci neprijatelji. Mi smo došli na albansku teritoriju, nisu Albanci došli kod nas. Kad bi oni došli kod nas, u Leskovac, naravno da bih ja branio svoju kuću od vas. Znači, Albanci su morali da se organizuju da brane svoje kuće. Od 1980. često sam s jedinicom dolazio na Kosovo. Kad smo patrolirali, svraćali smo u srpske kuće, ali nisu nam dali ni vode da napunimo čuturice, a Albanci su nas zvali da sednemo, popijemo kafu, pojedemo nešto. I dan danas imam mnogo prijatelja među Albancima širom Kosova.
Kao dokaz opravdanosti za brigu o svojoj bezbednosti pominje primer policijskog lekara Branimira Kostića, koji je ubijen na Kosovu tokom 1999.
– Pokojni doktor je znao mnogo, govorio je: „Kad se vratimo, kad-tad, sve ću da ispričam“. Da li su ga policajci iz straha ubili, ne znam, ali bio je to divan čovek, pošten. Sada svi žele da prećute šta se dešvalo 1998/99. Na neki način proterano je 700.000-800.000 Albanaca s teritorije Kosova. Spas u begu tražili su i Albanci s područja Medveđe… Do istine o tim zločinima stalo je samo Nataši Kandić. Da se to ne zaboravi, napravili smo film s predstavnikom „Šakala“, koji će se ove godine emitovati u Prizrenu – rekao je Stojanović kosovskom javnom servisu.

Vučićeva kampanja protiv Srba

Intervjuom Slobodana Stojanovića, u režiji Nataše Kandić, Aleksandar Vučić je pokrenuo kampanju satanizacije Srba i opravdavanja NATO „humanitarne intervencije“. Posle ovog stravičnog svedočanstva, može se očekivati da srpski režim otkrije neke nove masovne grobnice albanskih civila, emituje dokumentarni film o nekakvim „Šakalima“ i, kao što se najavljuje, plasira informacije o tome kako su srpski zločinci ubili petoricu mladih Srba u pećkom kafiću „Panda“, o čemu bi, navodno, trebalo da svedoče i pojedini bivši istaknuti pripadnici „Crvenih beretki“.
Zločina srpskih snaga na Kosovu je bilo i svi njihovi počinioci zaslužuju najteže kazne. Žrtve zaslužuju pravdu, koju mora da sprovede država Srbija. Međutim, to je neophodno zbog osnovnih civilizacijskih principa, a ne zbog Vučićevih trenutnih političkih interesa. Kao što je 1998, kad je prvi put bio na vlasti i to kao šef ratne propagande, manipulisao istinom i stimulisao Srbe da s oružjem brane „svetu srpsku zemlju“ – „kolevku srpstva“, tako sada zloupotrebljava tuđu nesreću kako bi opravdao NATO agresiju i čišćenje Kosova od zločinačkog srpskog naroda.
U interesu Srbije i svih njenih građana jeste da budu pravno sankcionisani svi počinioci ratnih zločina, pa i oni koji su ih, s političkih funkcija, pozivali da ubijaju i ginu. Pošto su svi politički, policijski i vojni lideri iz tog vremena u Haškom tribunalu već osuđeni, red bi bio da ova kampanja na čistac istera i Aleksandra Vučića, poslednjeg simbola prošlosti koja traje.

Isto veče dok sam pisao tekst https://predragpopovic.wordpress.com/2015/03/25/vucicev-poslednji-zadatak-srbija-u-nato-protiv-rusije/, Slobodan Stojanović je na RTV Kosovo dao intervju koji možete da pogledate na ovom linku:
http://kossev.info/strana/arhiva/koha__srpski_policajac_govori_o_zlocinima_srpske_drzave/4319

KNJIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702