DRAŽA PODJARIO LAŽNE ČETNIKE I LAŽNE PARTIZANE

Rehabilitacija Draže Mihailovića dokazuje da je moralni mrak najpodobniji za negovanje svetlih srpskih tradicija.

Ispravljanje nepravde stare 69 godina uznemirilo je lažove svih vrsta. Partizani i naslednici njihovih pljačkaških tekovina potpuno su zgroženi, dok četnici i njihovi falsifikovani sledbenici slave veličanstvenu pobedu istine, pravde i kame. Blago srbadiji, opet ima medijski atraktivan povod za besmislene podele i svađe. Naravno, i za omiljenu nacionalnu disciplinu – laganje.

Po običaju, dominiraju laži predstavnika vlasti. Ivica Dačić je najagresivniji i najlicemerniji. „Poništenje presude Mihailoviću je sramno“, kaže taj ekspert za sramotu. Draža je, u Dačićevim pijanim očima, izdajnik i saradnik okupatora i, kao takav, zasluženo je osuđen na smrt.

Možda je u pravu. Ali, Mihailović nikada nije potpisao nikakav dokument koji bi i u naznakama ličio na tzv. Briselski sporazum, nije se grlio i ljubio s teroristima kakav je Hašim Tači, nije svečano dočekivao Ejupa Ganića, organizatora pokolja 250 dečaka u sarajevskoj Dobrovoljačkoj ulici, nije potpisao ugovor kojim se „novom okupatoru“, tj. NATO-u, na raspolaganje stavlja sva infrastruktura Srbije, nije pevao „Miljacku“, a sva imovina, koju je njegova porodica iznela iz rata, ne vredi ni deseti deo mita koji je Dačić dobio u onom koferu. Mihailovićeva vojska, koliko god bila tragikomična, izgledala je mnogo ozbiljnije nego SPS-ova horda razbojnika, koja tri decenije termitski detaljno proždire Srbiju. Svi četnički komandanti zajedno nisu opljačkali ni 1% imovine koju ima, recimo, Dušan Bajatović. Ili Nemanja Đorđević, Aleksandar Nikačević, Vladimir Zagrađanin, Dejan Backović, Branko Lazarević… Ili SPS-ove tajkunske tvorevine Milan Beko, Miroslav Mišković, Željko Mitrović, Predrag Ranković Peconi, Miodrag Babić, Bogoljub Karić, Stanko Subotić Cane, Milorad Vučelić… Ili SPS-ovi odredi smrti koje su predvodili Jovica Stanišić, Milorad Ulemek Legija, Ljubiša Buha Čume…

Dačić tvrdi da je suđenje Mihailoviću bilo regularno i da je presuda poštena. Možda je i to tačno. Draži su ratni pobednici sudili za komandnu odgovornost i osuđen je na streljanje iako mu nije dokazan nikakav lični zločin. Međutim, i Dačićevom političkom ocu, Slobodanu Miloševiću, sudili su ratni pobednici i to po istoj matrici, smatrajući ga odgovornim po komandnoj liniji.

Stavovi predsednika SPS-a imaju problem i s perfektom i s prezentom. Predratni komunisti, kakvi su tada bili, da su se dočepali Dačića stavili bi ga na najstrašnije muke: prvo bi ga otreznili, pa osudili po svim osnovama – kao buržuja, razbojnika, izdajnika… –  a onda nekoliko puta streljali. Kad bi danas postojali komunisti, došli bi do istog zaključka, samo bi umesto smrtne bio osuđen na doživotnu zatvorsku kaznu.

Dačićeve laži šire i naslednici crnogorskih, bosanskih i ličkih „narodnih heroja“, koji su 1944. oslobodili Beograd od Nemaca koji su ionako bežali i, usput, od svih Beograđana koji su imali lepe stanove, zgrade, fabrike… Druga generacija tih Kapičića, Đuraškovića, Rašeta, Olujića, mentalno formatirana u otetim kućama, navikla na parazitiranje, sada je medije i društvene mreže zatrpala dokazima četničke saradnje s okupatorima. Niko od njih nije ni beknuo kad su, prvo Milošević, pa potom i Dačić, njihove zavičaje, od Durmitora do Dinare i Jahorine, predali u trajno vlasništvo nekim drugim okupatorima. Njima nisu bitni Jasenovac, Jadovno, hercegovačke i crnogorske jame, „Bljesak“, „Oluja“, Peć i Prizren. Oni su moderni bilbordi bratstva i jedinstva, gotive Severinu i Tonija Cetinskog, otkidaju na Šaka Polumentu i sve Harise. Doduše, patološkim kardeljizmom smaraju samo po internetu, gde, u trenucima dokolice, vode žestok rat protiv liberalnog kapitalizma, koji mrze onoliko koliko vole svoje firme, restorane, splavove, limuzine, „Grandove“ pevaljke i ostale tekovine NOB-e.

Nasuprot njih, u beogradskoj Palati pravde i na internetu, jednako besmislene laži plasiraju samozvani četnici.

Predvođeni lečenim turbo-titoistom i raščinjenim vojvodom Vojislavom Šešeljem, rehabilitaciju Draže proslavljaju nesrećnici koji ne shvataju da njihove kokarde – bez krune – nemaju veze s Jugoslovenskom kraljevskom vojskom, baš kao što ni njihov vođa nema veze sa četništvom. Za razliku od Draže i ostalih vojvoda, koji su do smrti delili sudbinu naroda, Šešelj je rat proveo u službi Slobodana Miloševića, jureći pevaljke, švercujući naftu i brćkajući se u batajničkom kućnom bazenu.

U opšte ludilo udrobili su se i lažni ljotićevci i nedićevci. I oni su se obradovali rehabilitaciji četničkog komandanta, kojeg su Ljotić i Nedić, u službi nemačkih okupatora, tri i po godine jurili po Srbiji.

U ovakvoj Srbiji, haotičnoj i nesrećnoj, niko se ne bavi činjenicama i istinom. Ko bi se upustio u tu antisrpsku avanturu došao bi do zaključka da odluka Višeg suda nema veze s rehabilitacijom četnika već isključivo s poništenjem sudskog postupka kojim je Dragoljub Mihailović osuđen na smrt. Presuda je značajna isključivo za Mihailovića i njegovu porodicu. Za Srbiju bi bilo značajno da se stvore uslovi u kojima će istoričari, intelektualci, političari, novinari, pa i svi ostali pokušati na pravi način da razumeju dešavanja iz prošlosti kako bi imali više šanse da nađu put u budućnost.

Za razliku od Hrvata, čije su sve opcije iz Drugog svetskog rata, kao i danas, bile pro-hrvatske, Srbi su tada bili podeljeni u tri istaknute grupacije. Četnici su bili pro-engleska opcija, partizani pro-sovjetska, a ljotićevci i nedićevci pro-nemačka. Nije bilo samo pro-srpske opcije. Tako je i danas. To je problem, a ne odluka kojom je poništena presuda nakaradnog komunjarskog prekog suda.

KNJIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702