Skip to content

Vučićevo prokletstvo: Čega se prihvati, to propadne

13/12/2016

SERBIA-VOTE-US-POLITICS-PEOPLE

Maks Veber je napisao da samo budala ne menja svoja uverenja. Možda je to tačno za normalne budale, ali ne i za Aleksandra Vučića, on menja samo dlaku, nikad ćud.

Nepromenjivo plitak i površan, nesposoban da razume društvene i političke procese, Vučić je svoj politički put obeležio besmislenim greškama. Čega god se prihvatio, uvenulo je i propalo. Dok je bio radikal, nesreću je širio samo na Srbe i komšijske narode. Otkad je, kao naprednjak, došao na vlast, svojim talentom za izazivanje katastrofe zarazio je ceo svet, od Brisela i Londona do Vašingtona i Pekinga.

Poslednji primer Vučićevog diletantizma je podrška Hilari Klinton na predsedničkim izborima u Americi. Još se nije ni znalo ko će da bude kandidat Republikanske partije, ali Vučić je izabrao stranu. U intervjuu na TV Hepi, u aprilu 2015, objasnio je da Klintonovu podržava kako bi „Srbija u budućnosti imala direktan pristup do najvažnijeg mesta na kugli zemaljskoj“, naglašavajući da tako misli „svako ko ima pameti“. Osim pameti, Vučić je imao i dovoljno para za finansiranje fondacije porodice Klinton. Prema američkim izvorima, srpski vladar je Klintonima platio dva miliona dolara kako bi mu omogućili da se fotografiše pored Baraka Obame. Ne zna se da li je honorar isplaćen, ali Vučić je video samo Bila Klintona. Njemu za utehu ostaju fotografije Tamare Đukanović-Vučić, navodno poslednje u nizu vođinih zvaničnih supruga, koja je pozirala pored Mišel Obama.

Sredinom septembra, mesec i po pre izbora u SAD, na pitanje novinara Radio-televizije Srbije, zašto podržava Klintonovu, Vučić je iskreno odgovorio:

– Zato što sam pametan!

Da bi naglasio koliko je pametan, uporedio se s imaginarnim protivnicima koji, kako kaže, u srpskim novinama svima viču „ua“, a nemaju pojma šta će da rade kad Hilari pobedi. „Hoćete vi da garantujete da neće da pobedi Hilari Klinton? Pa kako treba da vodim zemlju kad Amerika bude vodila politiku protiv Srbije? Hoćete to?“ – zavapio je mudri Vučić.

Građani Amerike nisu imali sluha za genijalne procene srpskog diktatora, za novog predsednika izabrali su Donalda Trampa. No, nema tog poraza koji Vučić ne može da zatrpa gomilom laži. Nije ni trepnuo, a odrekao se Klintonovih.

– Nismo se nijednog sekunda mešali u američke izbore, to je unutrašnje pitanje i izraz slobodne volje američkog naroda. Gospodinu Trampu čestitam od srca. Tu je moj drug Đulijani, koji je podržao „Beograd na vodi“ kad je bio. Dobiće verovatno važnu funkciju u američkom establišmentu – pokušao je Vučić da obmane i građane Srbije i američke diplomate.

djulijani-vucic-botovi

Po ustaljenom pravilu, opet je kiksnuo. Izmalerisao je i svog druga Rudolfa Đulijanija, koji je ostao bez željenog mesta direktora CIA. Usput, kompromitovao ga je i u Americi, gde su mediji odmah počeli da istražuju vezu između njih dvojice. Dolazak u Beograd i savetodavne usluge „srpskim političarima nekada povezanim sa Slobodanom Miloševićem, koji je bio optužen za ratne zločine“ Đulijanu su istaknute kao otežavajuće okolnosti pri mogućem imenovanju na mesto državnog sekretara.

Đulijani je u intervjuu Si-En-Enu objasnio da je posetu Beogradu i savetovanje Vučića platila jedna kompanija iz Londona.

– Ne znam šta sam uradio pogrešno ili kako to može biti ocenjeno kao pogrešno. Ponašao sam se vrlo časno i hrabro, jer sam tada u Beogradu poručio: „Mislim da je trebalo da vas bombarduju“. Koliko ljudi ode u neki grad i kaže: „Ja mislim da je bilo u redu što su vas bombardovali“? – opravdao se Vučićev drug, koji je bio jedan od najagresivnijih zagovornika NATO agresije na Srbiju.

Nije otkriveno koja londonska firma je Đulijaniju platila podršku Vučiću na izborima 2012. godine, kao ni koliki honorar mu je isplaćen.

O tome ko je i kakav je Rudi Đulijani svojevremeno je govorio i Boško Radonjić, jedini Srbin koji je napravio izuzetnu mafijašku karijeru u Americi, gde je bio najbliži saradnik Džona Gotija, poslednjeg njujorškog kuma.

Bez obzira što je u mladosti osuđivan zbog razbojništva, Đulijani je, posle odslužene zatvorske kazne u Sing Singu, završio pravo i dogurao do funkcije tužioca države Njujork. S tog položaja vodio je rat protiv mafije, posebno protiv Gotijevog klana. Krajem osamdesetih godina prošlog veka, Đulijani je iza rešetaka strpao 20-tak Gotijevih saradnika, među kojima je bio i Radonjić. S obzirom da su dvojica ozbiljnih mafijaša dobili status svedoka-saradnika, Radonjić je bio ubeđen da mu nema spasa, da će biti osuđen na dugogodišnju robiju.

– Teško sam podnosio vreme u pritvoru, bio sam uveren da sam gotov. Đulijani je pritisnuo svedoke, oni su propevali i dali sve dokaze, na osnovu kojih smo svi mogli da budemo osuđeni na maksimalne kazne. Kad sam čitao optužnicu, znao sam da nema izlaza. Nisam verovao advokatima koji su mi govorili da će sve biti sređeno, da ne brinem. Sećam se da sam jedva ušao u sudnicu. Seo sam na mesto koje su mi odredili. Pored mene su bili moji drugovi, svi preplašeni kao i ja. Sudija je već počeo da čita optužnicu kad sam skrenuo pogled ka poroti. U prvom redu je sedeo pekar iz moje ulice, kod koga smo kupovali hleb. Iza njega je sedela žena iz pošte u mom kraju. Sunce me ogrejalo! Znao sam kako se pažljivo biraju članovi porote i da nema šanse da se u njoj nađu ljudi koji me poznaju. Odmah sam shvatio da je neko zaista napravio dil sa Đulijanijem i da je suđenje montirano tako da se izvučemo. Od tada, svi moji, koji su ostali da žive u Njujorku, moraju da glasaju za Đulijanija – pričao je Radonjić.

Treba mu verovati, pogotovo jer je Đulijani saradnjom sa Vučićem sklonost ka sumnjivim poslovima. Baš kao što je Vučić neuspešnim flertom s Klintonovima pokazao koliko je inteligentan i talentovan za politiku. Doduše, valja mu priznati da se bar uzdržao od ulizavanja novom američkom predsedniku podsećanjem na svoje stare stavove o Klintonu, koga je proglasio većim zločincem od Hitlera. A, imao bi šta da citira. Pošto to neće on, kako ne bi osvežavao uspomene na svoj radikalski staž, uradićemo mi.

Predsednik Bil Klinton je, kako je 20. marta 1999. godine objavio „Njujork tajms“ najavio NATO agresiju: „Trebalo bi da se podsetimo šta se desilo u selu Račak. Nevini ljudi, žene i deca, odvedeni iz svojih kuća u jarugu, naterani da kleče u prašini, pokošeni su rafalima, ni zbog čega što su počinili, nego samo zbog onoga što jesu.“ Vučić, tadašnji ministar informisanja, odmah je uzvratio optužbama.

– Pred Drugi svetski rat, Čemberlen i Deladje, pa i Molotov, izbegavali su sukob i tražili su sve moguće kompromise sa Ribentropom i Hitlerom. I onda je najveći problem bio taj što niko nije želeo otvoreni sukob. Ni danas niko, osim Srba, nije u otvorenom sukobu sa Sjedinjenim Američkim Državama, novom zemljom nosiocem jednog novog nacizma, nosiocem novog svetskog poretka. Zemljom koja uvodi nešto što čak ni Adolf Hitler nije koristio u svoje vreme. Hitler je barem poštovao Lajbnicov princip „dovoljnog razloga“. I za najbrutalnije zločine Hitler je pronalazio nekakvo opravdanje. Izmišljao je, tvrdio najveće gluposti, najstravičnije stvari koje je istorija zapamtila ipak je pravdao nekakvim razlogom, nikoga nije tek tako ubijao. Bil Klinton nije u stanju ni pred sobom da smisli opravdanje za agresiju na SR Jugoslaviju, niti išta govori kad nekog gađa i ubija. Čudno je da se neko ko sebe naziva demokratom na takav način odnosi prema životu, mada je očigledno da za savremenog Hitlera i njegove sledbenike to nije bitno – tvrdio je šef ratne propagande Aleksandar Vučić na konferenciji za medije u vladi Srbije 25. oktobra 1999. godine.

Da nije samo pametan, nego i vickast, Vučić je potvrdio ponudom Bilu Klintonu da mu „pomogne u rešavanju problema sa Monikom Levinski“, koju je izneo u radikalskom biltenu „Velika Srbija“, novembar 1998.

Kao pravi Srbin s dna kace, kletvom kneza Lazara pretio je srpskim defetistima i dezerterima, ukazujući da nema veće časti nego suprotstaviti se „sjedinjenim američkim nacistima“.

– Amerikanci bi želeli da Srbiju unište, da i Srbija postane kolonija, da i Srbija postane vazal moćnom američkom gospodaru, a to je ono što mi kao narod i kao zemlja ne možemo da prihvatimo. Ti zločinci hoće okupaciju Srbije, oni hoće da sa lica zemlje nestanu svi koji se zalažu za opstanak Srbije kao države, njenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta – busao se u grudi junačke Vučić u maju 1999, ponosan što je stavljen na američku „crnu listu“, dok je njegovoj mami Angelini zabranjen ulazak u Nemačku.

Koliko je opasan po Klintona dokazivao je pričom da je NATO raketiranjem zgrade RTS-a zapravo hteo da ubije njega, nikog drugog. Leri King, kultni voditelj Si-En-Ena, zakazao mu je intervju upravo u vreme kad je „tomahavk“ udario u studio u Aberdarevoj ulici i ubio 16 nedužnih radnika.

– Hteli su da imaju direktni snimak ubistva srpskog ministra – hvalio se Vučić na konferenciji za medije 22. oktobra 1999.

Pod američkim bombama poginulo je nekoliko hiljada Srba, ali nema veze, Hitler Klinton i Adolf Vučić oprostili su jedan drugom taj beznačajni incident i postali intimni prijatelji do poslednjeg interesa.

Dok je u Vučiću dominirao radikalski parcijalni DNK, na nišanu mu se neprestano nalazio i Toni Bler, tadašnji britanski premijer.

– Toni Bler je, povodom događaja u Severnoj Irskoj, izjavio da nijedna zemlja, citiram: nijedna, pa ni Velika Britanija ne može dozvoliti da joj neko ubija vojsku i policiju. Bler, valjda, izuzima samo Srbiju, pa srpsku vojsku i policiju može da bije i ubija ko hoće. Zar to nije najbolji primer politike dvostrukih aršina? – opominjao je Vučić u „Velikoj Srbiji“, u avgustu 1998, podsećajući da nam je neko „tako pretio 1914. i 1941. pa se nije dobro proveo“.

vucic-bler

Sve što je mislio o Bleru, Vučić je s ponosom potpisao u recenziji Šešeljevog bestselera „Engleski pederski isprdak Toni Bler“. Britanski i srpski mentalni dvojnici pre dve godine su se sreli i zagrlili, ljubav je planula kao ona bomba u Batajnici, čiji geler je ubio trogodišnju Milicu Rakić, po kojoj je Vučić krstio svoju ćerku.

– Toni Bler je najveći prijatelj porodice Klinton, to su dve najbliže porodice na svetu. Šta je moj posao? Da idem okolo i psujem majku svima koji mi se ne sviđaju ili da od onih kojih su bili protivnici Srbije pravim prijatelje – objasnio je Vučić ono što sam naziva transferom blama.

U vreme svoje prve političke genijalnosti, one radikalske, ne samo što je za sva zla ovog sveta optuživao kreatore novog svetskog poretka, predvođene porodicama Klinton i Bler, nego je svim svojim srpskim srcem, od Bugojna većim, podržavao njihovog najvećeg protivnika Sadama Huseina.

– Predsednik Sadam Husein predstavlja simbol otpora američkom režimu. Srpski narod se solidariše u potpunosti sa iračkim narodom i razume njegove patnje i muke. Niko ne zna šta su to Iračani učinili Amerikancima ili bilo kome u svetu, pa da budu bombardovani. Krivi su samo zato što misle svojom glavom, ni zbog čega drugog. Kad Amerikanci bombarduju oko Basre, zbog čega to rade? Koga to traže? Šta to hoće? Njihovi saveznici mogu da ubijaju i rade šta hoće. Šaron može da uništi čitavu Palestinu, može da ubija palestinski narod, njemu to dozvoljavaju, ali kad im se bilo ko suprotstavi, onda to ne može. Ja vas pozivam da se ne plašimo. Za slobodne zemlje! Za Srbiju i Irak! Za srpski i irački narod! Za predsednika Šešelja i predsednika Huseina – vikao je Vučić prilikom posete Bagdadu, a i kasnije, 2003, na radikalskom „mitingu solidarnosti srpskog i iračkog naroda“ u beogradskom Centru „Sava“.

img828

Da bi i Sadam mogao da vidi koliko ga voli, Vučić je ceo jedan broj „Velike Srbije“ štampao na arapskom pismu. Ipak, ljubav nije uzvraćena u punoj meri. Radikalskoj braći, vojvodama Šešelju i Nikoliću, Sadam je dao dragocene poklone. Šešelj je dobio srebrom okovanu sablju, Nikolić srebrnu kuburu, a kukavni Vučić, iako se toliko trudio, nije udostojen ni osmeha.

U Vučićevoj političkoj karijeri nema nijedne tačne procene. Uvek s istim žarom, primitivno i agresivno zagovarao je gubitničke opcije. U vreme ratnog raspada SFRJ gurao je Srbe u stradanje, vatrenim govorima ih je stimulisao da ubijaju i ginu. Ko god nije verovao u mogućnost ostvarenja Velike Srbije bio je etiketiran kao fukara, domaći izdajnik i strani plaćenik. Rezultat je poznat, Krajina je očišćena od Srba, a Vučić danas kod Ljiga otvara zaobilaznicu puta Karlobag-Virovitica. S puškom u ruci lično je ratovao na sarajevskoj Grbavici, a sada u Knez Mihailovoj igra šah s Bakirom Izetbegovićem, plače u Potočarima i u Njujorku se grli s Klintonom. Pred NATO agresorima herojski se isprsio, spreman da se do poslednjeg Srbina bori za Kosovo i Metohiju, da bi, posle dva-tri susreta sa Hašimom Tačijem priznao nezavisnost albanske države u kolevci srpstva.

Ceh njegovih krvavih avantura platilo je oko dva miliona izbeglih i prognanih, milion obogaljenih i 120.000 ubijenih. Dok su zabrađene majke preturale po masovnim grobnicama tražeći svoju decu, Vučić je oslobađao stambeni prostor po Beogradu, od „Ju biznis centra“, preko Vračara do Jajinaca.

Deceniju i po iznosio je najteže optužbe na račun antisrba iz Evropske unije. Umesto s tim „ubicama, čije su cipele prljave od krvi nevine srpske dece“, hteo je da Srbe uvuče u savez sa Rusijom i Belorusijom. Tvrdio je da Srbiji ne treba ekonomska saradnja sa Nemačkom, našim vekovnim neprijateljima. Gorljivo je dokazivao da se Srbija treba okrenuti na istok. Recimo, prema Vijetnamu. Vijetnam ima 70 miliona stanovnika, tamo može da se izveze sve što se proizvede u Srbiji, to je idealna prilika za srpsku privredu.

Na kraju, kad je, u saradnji sa svojim istomišljenicima, oborio Srbe i Srbiju na dno, prešao je na stranu neprijatelja. I, opet je dokazao koliko je pametan.

Na sablasno smešan način, kako je pravio karaulu kod Karlobaga, sada gura Srbiju u Evropsku uniju. Ponavljajući mantru, koju je donedavno smatrao krunskim dokazom izdaje – u Srbiji neće biti ni vazduha da se diše ako se ne učlani u EU – koristi svaku priliku za igrogaze na tu temu. Sa Britancem Majklom Devenportom, evropskim ambasadorom, uverava Srbe da pristanu na sva nacionalna, politička i ekonomska poniženja kako bi se približili Briselu. Podršku mu daje i njegov privatni prijatelj Boris Džonson, najžešći zagovornik izlaska Velike Britanije iz Evropske unije. Da perverzija bude kompletna, tu je i Arne Sanes Bjernstad, ambasador kraljevine Norveške, koji Srbe uverava da je Evropska unija odlično mesto, iako su njegovi sunarodnici na nekoliko referenduma odbijali da se uključe u to društvo.

Za razliku od Vučića, ceo svet se menja. Potrošena je politička matrica, koja se zasniva na demokratskim idejama i njima suprotstavljenoj birokratiji. Neuspeh liberalnog kapitalizma pokrenuo je talas promena u većini zapadnih država. Malograđanski koncept, kakav je u Srbiji instalirala samoproklamovana elita oko Borisa Tadića, i ovde se raspao na isti način kao pre mesec dana u Americi. Kad su shvatili da režimski marketinški trikovi ne služe ničemu, osim da ih tiho i bez otpora pretvore u obično roblje, građani su glasali za protivkandidata, bez obzira na njegove bezbrojne nedostatke. Obaranje Demokratske stranke nema veze ni s Tadićem, ni sa Tomislavom Nikolićem, već isključivo sa potrebom društva da, u samoodbrani, iskaže revolt i pokuša da inicira političke promene. Po tom šablonu pala je oligarhija Klintona i Obame, kao i Kamerona, a taj šav će uskoro da se raspori u Nemačkoj i Francuskoj.

Vučić o tome i ne razmišlja. Umesto da priprema odgovor Srbije na izazove koji razdiru Evropsku uniju, pajac u ulozi vladara razmišlja samo o provizijama iz biznis trange-frange projekata i, naravno, o ličnoj propagandnoj kampanji kojom svakodnevno zlostavlja narod. Po izlasku iz Šešeljevog jednoumlja, Vučić se razbaškario u svom maloumlju. Na najteža pitanja nudi lake i brze odgovore. Velika Britanija je odlučila da napusti Evropsku uniju – nema veze, mi imamo podršku Angele Merkel. Srbija je podržala Hilari Klinton – nek’ je izgubila, nije bitno, Vučić ima druga Đulijanija.

Ipak, ne treba kriviti Vučića. On ne može drugačije, fabrička proizvodnja mu je takva, opterećena raznim ograničenjima, što se vidi i po njegovoj privatnoj biografiji.

Za 23 godine tumaranja političkom scenom Aleksandar Vučić je Srbima i Srbiji naneo više zla nego svi neprijatelji u poslednja dva veka. Posle svega, on je i dalje uveren da je najpametniji. Tu zabludu je stekao jer nikad nije kažnjen za zločine koje je izvršio. Nikad nije odgovarao, ni politički ni krivično, a za to nije kriv on, nego društvo u kome nije bilo snage i volje da se prihvati svođenja računa s politikantima koji su ga uništavali decenijama.

Kad ova naprednjačka bolest prođe, Srbija neće moći da se izvuče iz blata ako se ne pojavi nova politička snaga, koja će biti spremna da Aleksandru Vučiću na optuženičkoj klupi pruži mogućnost da dokaže koliko je pametan.

KNJIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

knjige akcija curuvija

Advertisements

From → Uncategorized

One Comment
  1. bgd permalink

    Negde pročitah da je Picousti 2005 saznao da mu je majka bila u šemi sa albanskim novinarom, i sve ono što je proisteklo iz tog saznanja…mislim da je to dovelo do trajnih psihičkih posledica koje mi svakodnevno gledamo na TV. Ti dugački sumanuti monolozi, tirade; sve smo to videli pre 75g. Samo mogu da rezignirano kažem: „Bože, spasi nas“.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: