Vučići, porodična saga s pevanjem i pucanjem: U BEKSTVU JE SPAS

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na na svoj način, ali nijedna nije haotična kao Vučićeva.

Nema muke koja nije zadesila klan Vučića. Prenoseći se iz jedne u drugu generaciju, duga i mračna senka, od Bugojna i Bečeja, prekrivala je njihove stranputice najtežim nacionalnim i ličnim tragedijama. Vučići su iskusili pogrome, izbeglištvo i borbu za golu egzistenciju. Usput, biografije su, kao u španskim serijama, napunili pravim i osumnjičenim očevima, suprugama koje to nisu, pastorkama koje su se predstavljale kao svastike i sličnim komičnim primerima koje nijedna DNK analiza ne može da rastumači.

Čega se pametan stidi, time se Aleksandar Vučić ponosi. Privatne komplekse dve i po decenije leči javnim lelekanjem. Čim je počeo da se bavi politikom, u prvom intervjuu koji je dao, igrom slučaja autoru ovog teksta, kukao je zbog progona kome je izložena njegova porodica. Od tada do danas Srbija ja izgubila nekoliko ratova, milionima Srba su uništene sudbine, ne zna se broj onih koji su rasuti po stratištima ili, srećniji, u inostranstvu. Aleksandar Vučić je, svojim politikantskim avanturama, svakoj tragediji dao svoj doprinost. Kao velikosrpski radikal stimulisao je Srbe, bolje od sebe, da idu na ratišta, da ubijaju i ginu, ali sva ta stradanja, svi izgubljeni životi, njemu su potpuno beznačajni u odnosu na njegovu porodicu, koja je kroz to vreme, bez kapi krvi i znoja, stekla basnoslovnu imovinu.

Niko nikad, čak ni prethodni Tito, nije kao Vučić u političkom marketingu koristio sve članove svoje porodice. Američke starlete Kim, Kloi i Kortni dve godine su prikazivale rijaliti šou „U korak s Kardašijanima“, a srpski prekardašijani Vučići to rade već 25 godina, uvlačeći Srbiju u svoj poremećeni sistem vrednosti. I, uspeli su. Prevareni, ojađeni i očajni građani, koji ne znaju kako da obezbede hranu svojoj deci, svakodnevno slušaju bajke o princezi Milici, prestolonasledniku Danilu, bati Andreju i rodonačelnicima Anđelku i Angelini. Ništa ne prepuštajući slučaju, da se ne provuče neka istina, Aleksandar Vučić strogo kontroliše medijsku promociju svojih rođaka. Umesto konkretnih informacija, porodičnim rijalitijem manipuliše emocijama gledalaca. Besmislenim i često morbidnim neistinama o nepostojećim napadima na njegovu porodicu izazivao je sažaljenje javnosti.

Kad se razgrnu ti prljavi medijski trikovi otkriva se scenario biografskog trilera s elementima horora, čiji je autor i glavni junak Aleksandar Vučić.

Iako su se dugo opirali, tata Anđelko i mama Angelina pristali su da učestvuju u predizbornom spektaklu na TV Hepi. Pompezno najavljivani šou u kome će se Aleksandar, po prvi put, pojaviti u jednoj emisiji sa članovima svoje porodice, pokazao je koliko je bolest uzela maha. Normalan čovek, kad duboko zađe u petu deceniju, kao „svoju porodicu“ predstavlja ženu i decu, ne tatu i mamu. No, malom Aleku je bilo stalo da biračima ispriča sagu o roditeljima. Imali su šta da čuju i vide.

Kao u svim srpskim junačkim legendama, Vučići vuku poreklo iz Crne Gore ili Stare Hercegovine. Neki njihov heroj suprotstavio se turskom zulumu, pa je pobegao u Bosnu, u selo Čipuljić, kod Bugojna. Malo po malo, loza se razgranala, a njen najuspešniji predstavnik bio je izvesni Rade, pradeda aktuelnog srpskog diktatora. S jakim preduzetničkim duhom, krajem 19. i početkom 20. veka, napravio je poslovnu imperiju. Trgovački biznis je razgranao do Dubrovnika, a imao je više duluma zemlje nego njegov praunuk kose na glavi. Pored para, Rade je voleo i Rusiju. I rakiju. Po predanju, Rade je sa svoja dva sina, Nikolom i Anđelkom (dedom malog Aleka) jednog dana odlučio da poseti Rusiju. Hodočašće je završeno u Donjem Vakufu, u kafani.

U svim srpskim mitovima junaštvo ide ruku pod ruku sa stradanjem. Tako je i u ovoj bajci. Početkom Drugog svetskog rata ustaše su izvršile pokolj Vučića.

– U memorijalnom centru Jasenovac rekli su mi da znaju imena 73.000 ubijenih, od čega 45.000 Srba. Netačnosti u tom popisu žrtava, koji je verifikovao Franjo Tuđman, dokazuje i podatak da u njemu nema nikog od 24 ubijena člana moje porodice – rekao je Aleksandar Vučić krajem 2008, prilikom posete Hrvatskoj, kad je, već transformisan u naprednjaka, hteo da dokaže da se nije odrekao srpskog nacionalizma.

Zašto na popisu ubijenih Srba nema nijednog Vučića objasnio je Ljubiša Petković, narodni poslanik i bivši potpredsednik Srpske radikalne stranke. U knjizi „Haške muke“, koju je Srpska radikalna stranka objavila 2011, Petković je izneo svedočenja i dokaze koji značajno drugačije razjašnjavaju misteriju familije Vučić.

– Porodica Vučić se od 19. septembra 1941. izjašnjavala kao rimokatolička. Glava porodice je bio Anđelko Vučić, deda Aleksandra Vučića. Porodice Kadijević, Lukić, Praljak i Vučić prešle su iz pravoslavne u rikomokatoličku veru. Otac poznatog pevača Nedeljka Bilkića je to odbio, pa je zaklan na kućnom pragu. O supruzi Anđelka Vučića nemamo mnogo podataka, budući da je u relativno kratkom roku nakon pristupanja rimokatoličkoj veri napustila Bugojno i preselila se u Kikindu, gde se i rodio Anđelko, otac Aleksandra Vučića. Stariji Anđelko Vučić imao je četvoro dece, najstariji sin bio je Antonije, nadimak Braco, drugi po starosti bio je Kojo, zatim ćerka čije ime nismo uspeli da saznamo jer je preminula, i najmlađi sin Anđelko. Anđelko Vučić stariji, kao otac četvoro dece, jedina je žrtva u Drugom svetskom ratu porodice Vučić, ali ni on nije stradao od ustaša. Naime, Anđelko Vučić preminuo je od zadobijenih povreda posle jedne kafanske tuče u Banjaluci. Informacije sa kojima raspolažemo upućuju nas da se Anđelko stariji bavio trgovinom, odnosno crnom berzom i švercom. Pošto je bio u stalnim dugovima osnovano se sumnja da je u pitanju osveta za nenaplaćena potraživanja, odnosno dugove. Po njemu je dato ime najmlađem sinu, odnosno ocu Aleksandra Vučića. Najstariji Anđelkov sin Braco, stric Aleksandra Vučića, umro je u Beogradu posle 1991. od posledica čira. Drugi stric Aleksandra Vučića, Kojo, takođe je umro pre rata u Bugojnu od posledica alkoholizma. Braco Vučić ima dvoje dece, ćerku i sina Sinišu, koji je stomatolog i vlasnik jednog kafića. I drugi stric Aleksandra Vučića ima dvoje dece, sina Rajka i ćerku Dobrinku. Da iver ne pada daleko od klade i da između porodice Vučić i ustaša ljubav ne prestaje ni posle šest decenija govori činjenica da je taj Rajko, bratanac Aleksandra Vučića, u ovom poslednjem ratu poklonio automatsku pušku, koju je dobio od vojske, izvesnom ustaši Damiru Iviću, sinu poznatog ustaše, koljača iz Drugog svetskog rata Tome Ivića – naveo je Petković u svojoj knjizi „Haške muke“.

Te tvrdnje su uznemirile tatu Anđelka Vučića. U predizbornom rijalitiju na Televiziji „Hepi“, vidno nervozan, rekao je da se zbog objavljivanja knjige s tim navodima naljutio na Šešelja, koji je platio „jednom nesrećniku“ da to napiše. Da bi abolirao svog omiljenog opozicionara, sin Aleksandar je uskočio s objašnjenjem da „Šešelj nije to znao, nego, eto, nesrećnik je sam izmislio“.

Petkovićeve navode citirao sam i ja u svojoj knjizi „Vučić – politička fukara“, koju je 2012. godine objavila Srpska radikalna stranka, tako da je ostalo nerazjašnjeno na kog nesrećnika je mislio srećko Alek.

A, da je zaista pravi srećko u istoj emisiji objasnili su Anđelko i Angelina, prepričavajući još jednu dramatičnu legendu.

Ustaška emigrantska organizacija „Hrvatsko revolucionarno bratstvo“ u junu 1972. organizovala je akciju „Feniks“. U okolinu Bugojna ubacila je grupu od 19 terorista koji su nameravali da pokrenu gerilski rat protiv jugoslovenskih vlasti, sa ciljem da obnove NDH. Ubačene ustaše, gde će – kud će, nego pravo u kuću Vučića.

– Ima li muških glava u kući? – pitali su.

– Nema – odgovorila je baba.

Nije lagala, osim nje u tom trenutku u kući je bio samo mali Alek, dvogodišnja beba. Baba je ćebetom prekrila kolevku, pa ga nisu našli. O tom događaju će, kad-tad, Milomir Marić napisati novo apokrifno jevanđelje, jer je i judejski car Irod, isto tako, kad je saznao da je rođen mesija, naredio da se pobiju sva muška deca mlađa od tri godine. Na sreću, pogrom su preživeli i Isus i Alek.

Naravno, Marić neće pomenuti, kao što to u njegovoj emisiji nisu uradili Anđelko i beba Aleksandar, da je teroristički upad organizovao Ljubo Tomas, koji se i u Drugom svetskom ratu istakao zločinima nad Srbima u Bugojnu. Anđelku je nezgodno da to pominje jer je, prema tvrdnjama Ljubiše Petkovića, njegov rođeni brat Braco bio oženjen odivom iz porodice Tomas.

Kako god bilo, baba Aleksandra Vučića, u drugom stanju, pobegla je iz Bugojna u Kikindu, gde je rodila Anđelka, zvanog Bata.

U sagu s pevanjem i pucanjem, krajem šezdesetih godina prošlog veka, uključila se Angelina Milovanov. Pevalo se u bečejskoj „Halas Čardi“ na svadbi Bate i „lepotice bečejske gimnazije“, kako je i danas predstavlja njen sin Alek. Angelina potiče iz dobrostojeće i ugledne porodice. Bečejci ipak, kad im se pomene njeno ime, vole da naglase da se „time ne fale“.

I ne treba, s njom se dovoljno hvali sin Alek. U svakoj prilici isticao je da mu je mama bila poznata novinarka, skupštinski izveštač TV Beograd. Umesto tekstova i izjava, Angelina Vučić je ostala upamćena po tragediji koja se dogodila 23. aprila 1999, kad je NATO bombardovao zgradu Radio-televizija Srbije. Ubijeno je 16 i ranjeno isto toliko radnika RTS-a.

Aleksandar Vučić, tadašnji ministar informisanja, u svom patološkom stilu sam sebe je proglasio za glavnu metu napada.

– Američka televizija Si-En-En je tražila intervju sa mnom. Javio se slavni voditelj Leri King, zakazao mi je intervju u dva sata posle ponoći. Iako sam odbio razgovor, Si-En-En je na teletekstu držao najavu tog intervjua. Tačnu šest minuta posle dva sata raketa je udarila u zgradu RTS-a. Amerikanci su hteli da imaju direktni snimak ubistva srpskog ministra – pričao je Vučić, ne skrivajući ljutnju na sve koji su kritikovali vlast jer nije izmestila radnike iako je bila obaveštena da je NATO proglasio RTS legitimnom metom.

– Pogibija 16 radnika RTS-a je zastrašujući zločin Amerikanaca i njihovih saveznika. Zanimljivo je da pojedini domaći mediji traže pokretanje istrage protiv čelnika RTS-a zbog tog slučaja, a zaboravljaju da osude one koji su ubili te ljude. Valjda je za to ubistvo najodgovorniji onaj ko je naredio ispaljivanje tih raketa. To se radi smišljeno, to je deo psihološko-propagandnog rata protiv naše zemlje. Majka mi je bila tamo te večeri, slučajno je preživela. I ja sam te večeri bio gotovo izbezumljen zbog svih ljudi koji su tamo poginuli. Znao sam ko je kriv, znao sam ko je gađao tim raketama. To su učinili Madlen Olbrajt i američki zločinci, koji su ubili te ljude – tvrdio je Vučić, koji je upravo na godišnjicu početka NATO agresije na svojoj predsedničkoj konvenciji ugostio Gerharda Šredera, tadašnjeg nemačkog kancelara, koji je, prvi posle Hitlera, odobrio napad nemačke vojske na neku stranu državu. Isti Vučić je izljubio i američkog senatora Džona Meklejna, koji je 1999. proglasio srpske škole i bolenice za legitivne ciljeve, bez obzira na neizbežne civilne žrtve.

Kao i u svim Vučićevim iskazima, i u ovom postoji mnogo nerazjašnjenih spornih detalja. Na jedan od njih ukazao je i on sam. „Majka mi je bila tamo te večeri, slučajno je preživela“, rekao je. Umesto njega, mediji su objasnili pozadinu te srećne oklnosti, koja nije slučajna. Zvaničnim ili drugim kanalima, da bi umanjio bes građana i odbacio odgovornost za „kolateralnu štetu“, NATO je pred svaki napad obaveštavao jugoslovenski Generalštab koje ciljeve će gađati. Kad je Vučić, navodno, dobio uverenje da će te noći „tomahavci“ udariti u zgradu u Aberdarevoj ulici, pozvao je majku i rekao joj da napusti RTS. Ona ga je poslušala. Iz studija je sa sobom povela jednog od zaposlenih, izbeglicu iz Sarajeva. Samo što su seli u jednu obižnju kafanu, da popiju piće, bombe su pogodile RTS.

Angelina Vučić nikada nije ni reč izgovorila o tom zločinu, nije uputila saučešće porodicama poginulih kolega, niti se pojavljivala na komemoracijama. S istom hladnom nezainteresovanošću na onaj svet ispratila je i sve druge žrtve političkih progona koje je predvodio njen mili sin. Nikad se nije oglasila o ubistvu Slavka Ćuruvije ili Zorana Đinđića, ali zato je, u korist predizbornog marketinga, skrušeno priznala da joj teško padaju optužbe na račun malog Aleksa.

To ne čudi nikoga ko je upoznao Angelinu. Robotizovana, bez emocija i potrebe za bilo kakvom ljudskom komunikacijom, totalno je distancirana od stvarnosti koju, nažalost, kreira njen sin.

Za razliku od nje, oko mračne političko-poslovne karijere Aleksandra i Andreja angažovan je tata Bata. Iako deluje smireno, kao starac koji ne može da se otrgne usuda koji mu je obeležio sirotinjsko detinjstvo, Bata se ne bavi samo nacionalnom mitologijom, nego i sub-političkom praksom. Da nije takav ne bi uspeo da stekne sve što ima, a što ne bi uspeo da objasni poreskoj policiji.

Dok je Alek bio u opoziciji, Vučići su živeli u stanu na Novom Beogradu. Čim je postao ministar protiv informisanja, celoj familiji je krenuo biznis.

Dok je Srbija stradala u ratovima i ostajala bez teritorija i ljudi, Vučići su stekli impozantnu imovinu. Prema podacima koje je objavila mreža za istraživanje kriminala i korupcije KRIK, Anđelko Vučić je vlasnik stana na Vračaru od 112 kvadrata, vrednog 239.000 evra. Uz posredovanje Zlatana Peručića, Anđelko je taj stan dobio u razmeni sa Narodnom bankom Jugoslavije 1998. Za stan u Krunskoj, Vučići su NBJ, u kojoj je Anđelko bio zaposlen, dali tri puta jeftiniji stan od 89 kvadrata na Novom Beogradu i doplatili 2.400 nemačkih maraka. Taj slučaj nikada nije bio predmet istrage Agencije za borbu protiv korupcije, tužilaštva i drugih državnih organa. Što sam Anđelko kaže: „U Narodnoj banci sam vodio jednu radnu zajednicu i svi stanovi su bili u mojim rukama“. Treba mu verovati.

U isto vreme u Jajincima su bespravno izgradili vilu od 209 kvadrata, sa garažom i košarkaškim terenom s tartan podlogom, koja je skuplja od svih plata koje je Vučić dobio kao ministar informisanja.

– Moja plata je nešto oko 3.500 dinara (250 maraka). Izdržavam ženu, dete, plaćam garsonjeru u kojoj živim veoma skromno. Teško je naći bilo koga da živi na takav način i niko mi ne može reći da se bilo čime rasipam i da živim bolje od ostalog dela naroda. Majka mi je novinar, supruga mi je novinar. Kao što znate, ni danas, kao ni ranije, nisu privilegovane ni u čemu. Možete da mi kažete da vam se ne dopada kako govorim, da sam glup i neobrazovan, ali niko nikada mi nije rekao da sam lopov ili da sam nešto stekao na nepošten i nečastan način. Onda se u „Dnevnom telegrafu“ pojavila slika moje navodne kuće, moje navodne vile u koju treba da se uselim. Pojma nisam imao, nisam ni znao da takva kuća postoji, ni gde je, ni kome je namenjena, ni bilo šta. Bio sam u Bajinoj Bašti kad su mi javili da su takve novine izašle i kažu mi: „Da čestitamo što se sad useljavaš u kuću, baš lepo i za tebe i za suprugu“. Pola Srbije sad misli kako lepo živim, kako uživam, kolika je njegova kuća, kolika je njegova vila. Kako sada ja nekome da objasnim da živim kao podstanar u 20 i nekoliko kvadrata, da tu živim sa ženom i detetom, kada je on video kuću u onim novinama, pa misli da ja živim kao Karington iz one američke serije „Dinastija“ – rekao je Vučić 8. decembra 1998, tri meseca nakon što je potpisao prijem stana u „Ju biznis centru“, koji mu je poklonila ratna „crno-crvena“ vlada.

Rekao i slagao i za karingtonovsku vilu u Jajincima. Siroma, nije znao ni ko je gradi, ni kome, baš ništa… Onda je, eto, u njoj napravio vinski podrum, uneo stilski nameštaj i raskomotio se kao svoj na svome.

Pored jajinačkog čardaka ni na nebu ni na zemlji i stana u Krunskoj ulici, Anđelko Vučić ima i stan od 80 kvadrata i garažu u zgradi na Novom Beogradu. U bugojanskom selu Čipuljić ima trećinu vlasništva nad ruiniranom kućom od 142 kvadrata i okućnicom od 338 kvadrata. Takođe, u nasledstvo je dobio oko tri hektara šuma, voćnjaka, njiva i livada. Na mnogo skupljoj lokaciji, u Manđelosu kod Sremske Mitrovice, Anđelko je kupio dva i po hektara poljoprivrednog zemljišta.

Angelina Vučić je početkom 2016. prodala svoj stan od 62 kvadrata u novobeogradskom Bulevaru Nikole Tesle. U okolini rodnog Bečeja ima oko dva hektara poljoprivrednog zemljišta.

Njen mlađi sin Andrej vlasnik je četvorosobnog stana vrednog 191.000 evra na Novom Beogradu. Posle razvoda, 2012. godine, od prve supruge, Andrej je otkupio njenu polovinu stana.

Prema podacima iz imovinske karte, Aleksandar Vučić na svoje ime poseduje samo garsonjeru od 30 kvadrata, vredan 50.000, u luksuznom naselju „Belvil“, koji je za 39.000 evra kupio u aprilu 2014. Povoljnu cenu dao mu je Slobodan Kvrgić, naprednjački tajkun čija kompanija „Vin-Vin“ ima monopol na tržištu elektronike. Kvrgić je u istoj zgradi prodao stan i Vučićevoj supruzi Tamari Đukanović. Stan od 116 kvadrata, vrata do vrata s garsonjerom, platila je 196.000 evra.

Stan koji je dobio od vlade 1998, a u koji se uselio u vreme bombardovanja, Vučić je u decembru 2013, mesec dana posle razvoda, poklonio prvoj supruzi Kseniji. Za taj stan, vredan 231.000 evra, platio je porez na ekstra-profit od oko 40.000 nemačkih maraka.

Aleksandar Vučić, koji tvrdi da su Srbi lenji i nesposobni, bez preduzetničkog duha, posle 25 godina bavljenja politikom, od kojih je osam proveo u vlasti, uspeo je da dođe samo do dva stana, prvi mu je poklonila vlast u kojoj je bio ministar, a drugi, garsonjeru, kupio mu je tata Bata. To dovoljno govori o njegovom preduzetničkom duhu, vrednoći i sposobnosti.

A kako je Bata postao ekonomski Hudini trebalo bi jednog dana da se pozabavi poreska policija. Primenom zakona o poreklu imovine otkrila bi se pozadina vlasništva 786 kvadrata u Beogradu, koliko poseduju Vučići. Ako se u to ubroji i ergela automobila, biće dosta posla za nadležno tužilaštvo.

Za kraj predsedničke kampanje, kao jagode na torti, mali Alek je biračima predstavio roditelje, ali u strogo kontrolisanim uslovima, bez mogućnosti da odgovaraju na neprijatna pitanja. Tako je izbegnuta opasnost da neko pomene vladareve žene, bivšu Kseniju i još pomalo aktuelnu Tamaru. Njima to ne smeta, naročito ne Kseniji. Ona ionako ignoriše stvarnost i predstavlja se kao vladareva žena, u intervjuima opisuje kakav je on u kući, šta radi kad se vrati s posla, kako se ponaša prema deci. Idila…

Ksenija je Vučića upoznala dok je radila na Radio Indeksu. Posle jednog intervjua 1997. upustili su se u vezu. Kad je ostala u drugom stanju, Vojislav Šešelj je očinski mudro posavetovao Aleksandra da se oženi, za političara pred kojim je karijera nije dobro da ima vanbračnu decu. Kroz suze, Alek je rekao „razumem, postupiću po naređenju“. Venčali su se u novosadskom hotelu „Putnik“, u društvu radikalske svite, koja je danas na vlasti.

U brak je svako uneo što je imao. On – siledžijski temperament, laži i prevare, ona – ćerku iz jedne prethodne veze.

U malograđanskoj sredini, da bi se zaštitila od ogovaranja, Ksenija je ćerku Nevenu predstavljala kao svoju mlađu sestru. Tako pikantan trač nije mogao da ostane skriven od Vučića. Kad je obavešten da mu je svastika zapravo pastorka, sunce ga je ogrejalo, dobio je opravdanje za sve svoje nečasne postupke.

Krajem 2008, kad je novosadski magazin „Svet“ objavio vest o njegovoj švalerskoj avanturi s televizijskom voditeljkom Gordanom Juzbašić, Vučić je naterao Kseniju da ona, u intervjuu „Presu“, to demantuje. Ne on, nego ona, da sprdnja bude veća. Pristala je, šta drugo da radi…

Godinu dana kasnije, kad je Kseniji pukla srčana aorta, dok je ležala u pariskoj bolnici i oporavljala se od komplikovane operacije, Milomir Marić je prvo pustio glasine da je „Vučić ubio svoju ženu“, a onda je to insinuirao i u intervjuu s njim. Na sreću, Ksenija je preživela, a Vučić je Mariću i njegovom gazdi Peconiju oprostio „monstruoznu laž“.

Deceniju i po kasnije, razvod je obavljen u tišini, uz obostrane pretnje i poniženja. Kad je sve završeno, Kseniji je laknulo, rešila 130 kila agresije i nasilja. Zadržala je decu, Danila i Milicu, stan, posao na Pinku i mogućnost da ucenjuje bivšeg muža. Naplatila mu je svaki šamar, svaku psovku i uvredu. Izblajhala je kosu, napumpala usne i doterala se.

Ipak, da li zbog štokholmskog ili nekog drugog sindroma, pretvorila se u najgorljivijeg portparola bivšeg muža. Na društvenim mrežama kidiše na svakoga ko se usudi da kritikuje Vučića. Uvrede i ruganje ne utiču na nju, hrabro tera po svome. Kad god bi je neko podsetio da se lažno predstavlja kao supruga premijera, ona okači neku od njihovih svežih zajedničkih fotografija. Valjda s tim dokazuje da prva žena zaborava nema. Ili nešto drugo, niko ne zna.

Prestolonaslednik Danilo samo liči, ali nikad neće postati novi Marko Milošević. Kao i Slobin sin, tako i Vučićev naslednik voli sve što vole mladi. Para ima, stižu sa svih strana, malo od tate, malo više od tatinih šlihtara. Ima i zanimljivo društvo, sebi nalikih naslednika poznatih očeva. Kao što je Tref Slobinog, tako danas Dodik dadilja Vučićevog sina. Po starom šablonu, kako se Bogoljub Karić nekada dodvoravao Slobi, čineći usluge Marku, tako se i danas ponaša prema Danilu. Lično je nagovorio aktuelnog prestolonaslednika da letuje na njegovoj jahti, fotografisao ga, a onda to plasirao u medije, da bi dokazao bliskost s diktatorom od koga mu zavisi sudbina.

Iako ga tata štiti, poneki Danilov noćni provod završi tučama na splavovima, ali ništa strašno, štite ga „Kobre“. Kako to izgleda opisano je i na Tviteru.

– Pristanište. Subota, 2.30. Danilo Vučić okružen „Kobrama“ urinira ispred kluba. Pita ih: „Jel sam najjači?“ „Kobra“ odgovara: „Najjači si“.

Takvo ponašanje najviše plaši Aleksandra Vučića, zna u šta to može da se pretvori i kakav imidž može da stvori u javnosti. Koliko su mu u strahu velike oči Vučić je dokazao uvredama na račun „Tabloida“.

– U državi gde sam ja „diktator“ objavljena je vest pod nazivom „Ženska momčad obljubljenog vođe“ sa slikom mog maloletnog sina i njegovih drugova, sa tekstom, na dve strane, u kojem piše kako ja seksusalno opštim sa svojim 15-godišnjim sinom – zakukao je Vučić u januaru 2013.

Od tada, hiljadu puta je ponovio tu laž. Uzalud, u tekstu se i dalje ne pominje taj plod njegovog bolesnog uma. Iako postoji logično objašnjenje da se Vučić služi i ovako suludim trikovima kako bi se predstavio kao žrtva „ološa“ i „šljama“ koji ga mrzi i reketira, ostaje utisak da je i ovo primer na kome se vidi loše stanje u srpskom zdravstvu. Niko od psihologa i psihijatara nije reagovao i potrudio se da zaštiti tada maloletnog Danila od incestuidnih marketinških projekcija njegovog poremećenog oca.

No, da u Vučićevoj bolesti ipak ima sistema videlo se po reakciji posle Danilove tuče s reprezentativnim golmanom Vladimirom Stojkovićem, na splavu „River“ u junu 2014, kad je sinu očitao bukvicu. I u medijima je zavapio: „Moj sin neće postati Marko, jer ni ja nisam Slobodan Milošević“.

U pravu je. Marko je podržavao politiku svog oca. Danilu to ne pada na pamet. Kad je tata-vladar organizovao prvu „Paradu ponosa“, Danilo je predvodio navijače „Rada“ u jurišu na LGBT osobe. Do obračuna nije došlo samo zato što je izbio veći skandal, niški žandari su pretukli batu Andreja, koji je, takođe zaštićen „Kobrama“, krenuo da spreči akciju nestašnog bratanca. Iako se ponekad pojavljuje na stranačkim proslavama naprednjačkog kartela, Danilo ima jak nacionalistički nerv, koji ga vuče ka klero-fašističkoj organizaciji „1389“, a Vojislav Šešelj, koji ga je krstio, tvrdi da je kumče i dalje radikal.

Dok Vučić svim marketinškim trikovima pokušava da se predstavi kao vredni mrav s izuzetnim obrazovanjem, sin Danilo je odlučio da posle završene srednje škole ne upiše fakultet, već da malo džabalebari. Vladar to nije sportski podneo.

– Ako nećeš da se školuješ, onda nađi posao – rekao je neposlušnom sinu.

– Hoću, zaposliću se čim ti završiš izgradnju „Beograda na vodi“ – nasmejao se Danilo.

Kao i mama mu Ksenija, i prestolonaslednik zna kako da jurodivom gospodaru naplati sve grehe. Pošto je mama, u brakorazvodnoj parnici, dobila direktorsko mesto na Pinku 3, ako poželi, Danilo bi mogao da postane urednik Pink Kidsa. Ali, neće, zasad uživa u ulozi razmaženog klinca, koji to nije.

U svakoj izbornoj kampanji Aleksandar Vučić je kršio zakon i zloupotrebljavao vlastitu decu u političke svrhe. Na njegovo insistiranje, kako bi se predstavio kao uzoran otac, mediji su objavili na stotine fotografija Danila i Milice. U ovoj predsedničkoj trci, željan pobede u prvom krugu, otišao je korak dalje, naterao je Milicu na intervju za „Blic“.

Loš potez. I tužan. Čitaoci-glasači dobili su priliku da vide fotografije starmale devojčice, smrknute i neprirodno ozbiljne. Taj utisak nisu ublažile ni jeftine poruke o tome kako joj nedostaje otac jer mnogo radi. I sinu Dragana Mladenovića, radnika „Goše“ kojeg je na vešala oterala beda, nedostaje otac. Uostalom, puna je Srbija dece čiji očevi su odsutni zbog Vučićevih političkih i ratnih avantura, neki na onom svetu, a srećniji u inostranstvu.

– Ponosna sam na svog sina – rekla je mama Angelina u „Ćirilici“.

Ponosan je i tata Anđelko. Nisu naveli konkretne razloga za taj divan nepostojeći osećaj. A i šta da pomenu? Karlobag i Viroviticu? Prizren i Peć? Ćuruviju i Đinđića? Desetine hiljada grobova, obogaljenih i proteranih? Šredera, Hilari Klinton, Blera ili Mekejna? Opljačkane penzionere i radnike? Uništenu privredu, robovlasnički sistem, medijski mrak i neprosvećeni apsolutizam? Kseniju i Tamaru?

Poremećeni porodični odnosi predstavljaju lični problem Aleksandra Vučića. Ta nesreća je poprimila opšte razmere kad je diktator odlučio da isti model ponašanja primeni na svim građanima, taocima njegovih košmara. Na kraju, lako je Vučiću, on se nikada neće osloboditi porodičnog tereta, ali Srbija mora da se probudi i da mu pomogne, da ga pošalje u prošlost, gde mu je i mesto, pa neka u miru istražuje misterije – ko mu je otac, koja mučenica mu je supruga, ko je s kim i protiv koga. Dok se to ne desi, svi građani će biti učesnici u morbidnom rijalitiju porodice Vučić.

 

 

Tata Anđelko ili otac Fahri

U predizbornoj komediji na Hepiju, iako bi prikladnija bila Pinkova emisija DNK, mikro-Marić postavio je Aleksandru Vučiću pitanje ko mu je pravi otac.

– Kažu da je neki Albanac, ne znam mu ni ime, ali evo mojih roditelja, neka oni kažu… – odgovorio je mali Alek sa širokim osmehom.

Mama Angelina je ćutke pognula glavu. Ona dobro zna ime Fahrija Musliua, svog nestašnog kolege s RTS-a. Ugledni novinar i publicista Musliu živi i radi u Beogradu, a brojna porodica mu je u zavičaju, u Prizrenu. Kako to ide, u javnosti su se prvo pojavile glasine o Angelininoj i Fahrijevoj romansi s kraja šezdesetih godina. Sumnju da ispod tog dima ima vatre potkrepila je frapantna fizička sličnost između albanskog novinara i Aleksandra. O toj temi pisali su albanski, makedonski i hrvatski, kao i naši mediji.

Sa džentlmenskim manirima, Musliu nikad javno nije potvrdio ni demantovao te tvrdnje. Privatno, na začikavanje prijatelja, odgovarao je priznanjem da je možda bio blizak s Angelinom, ali tek nakon što su se rodili Aleksandar i Andrej.

Ne tako duhovit, ali mnogo zanimljiviji odgovor na pitanje očinstva dao je Anđelko. Umesto da se konkretno izjasni, opisao je kako se osećao kad je u porodilištu video bebu Aleka, rođenog pre vremena, teškog tek nešto više od jednog kilograma, crvene i smežurane kože.

– Pogledao sam ga onakvog… Uh… Utešila me babica, rekla mi je: „Ne brinite, biće to vojničina i po – objasnio je Anđelko svoju prvu sumnju.

U suštini od toga ko je pravi otac Aleksandra Vučića za građane je mnogo važnije da što pre dođe do promene vlasti kako bi se zaustavilo dalje propadanje.

 

Ko traži pomoć, dobije psovku

Anđelko i Aleksandar Vučić ne razlikuju se samo fizički, nego i po temperamentu. Tata Bata priča sporo, razložno, bez žestokih reči, opisuje u slikama, bez parola. No, po karakteru su izuzetno slični.

Mentalno kloniranje ilustrovano je na primeru progona njihove rođake Nataše Malović. Natašin suprug Momir, bivši uticajni sportski radnik, u Somboru je kupio stan od slavnog košarkaša Željka Rebrače. Posle brojnih peripetije, u kojima je bilo mnogo sukoba, nadležni sud je doneo rešenje o vraćanju stana u Rebračino vlasništvo.

Krajem 2008, na dan prinudnog izvršenja, Nataša Malović se zaključala u stan, polila benzinom i javno zapretila samospaljivanjem ako policija pokuša da je na silu izbaci na ulicu. Momir Malović, koji se tada skrivao od vlasti, zbog pravosnažne presude kojom mu je određena zatvorska kazna, nekoliko puta se oglašavao u medijima i odlazio kod Aleksandra Vučića da ga moli za pomoć. I drugi posrednici pokušavali su da Vučića nagovore da urgira kod svojih prijatelja Borisa Tadića, Dragana Đilasa i Mikija Rakića da se izvršenje presude odloži. Iako je sve vreme obećavao da će preduzeti sve što može, Vučić je na kraju, dok je Nataša držala upaljenu šibicu, presekao:

– Neka se spali! Ko je jebe kad se udala za kriminalca!

Policija je obila vrata i sprečila je da izvrši samoubistvo. Nataša se nije spalila. Nije se ni iznenadila Vučićevom reakcijom, ona ju je podsetila na manje dramatičan, ali jednako indikativan slučaj iz prošlosti.

Aleksandar Vučić se i danas, kad ima apsolutnu vlast, na isti način odnosi prema mnogim rođacima, čak i onima s majčine strane. Pre dve godine jedan Bečejac, čija majka je sestra Angeline Milovanov, obratio se za pomoć premijeru. Dugo i dirljivo pismu, rukom pisano, Vučić je bacio u kantu za đubre, ali ono je, zahvaljujući intervenciji jednog njegovog saradnika, završilo u redakciji „Tabloida“.

 

Braca Andrej i seka Alek

Kad muškarac u svojoj 47. godini, pored žive dece, kaže da „najviše na svetu voli svog brata“ i da mu je on „smisao života“, psiholozi trljaju ruke, znaju da će imati posla. Nažalost, umesto na lečenju, taj čovek je na vlasti.

Za građane Srbije nisu bitni uzroci takve posesivnosti već apsolutna moć kojom raspolažu ta dva brata. Kad je Aleksandar najavio kandidaturu za predsednika Srbije, neki mediji su pokušali da se našale pretpostavkom da će ga na mestu premijera naslediti Andrej. Kao da taj vic odavno nije postao realnost.

Andrej Vučić nikada nije dobijao političke i državne funkcije, držao se dalje od javnosti, ali to ne znači da nije imao i da nema izuzetan uticaj na vlast. Naprotiv, on je, prema tvrdnjama mnogih saučesnika u naprednjačkom kartelu, prvi operativac, nadležan za sve. Frontmen vladajućeg ganga je Aleksandar, ali Andrej je onaj od koga strepe mnogi političari, tajkuni i novinari.

Ko se suprotstavi njegovoj samovolji, kao što su niški žandari, mora da računa na odmazdu. Kao i svi koji pomenu informacije o tome kako je Andrej postao nezvanični vlasnik kultnog beogradskog restorana „Franš“. Sutra će tako proći i oni koji objave sumnju da je, po istom modelu, preuzeo novosadski restoran „Petrus“. Dok se ne otvore mediji i ne ohrabre tužioci i sudije neće biti moguće da se provere te informacije i sve će ostati na demantijima Aleksandra Vučića, a svima je poznato koliku težinu ima njegova reč. Tek posle političkih promena, kad naprednjaci padnu s vlasti, stvoriće se uslovi za korektne istrage u kojima će mnoge sadašnje žrtve postati svedoci.

 

Tutankamone, ko ti je supruga?

Istorija je zabeležila kako su se zvale supruge Keopsa, Aristotela, cara Dušana, kneza Miloša, Ronalda Regana, pa i Al Kaponea, samo se ne zna ko je aktuelna supruga Aleksandra Vučića.

U svojoj biografiji, Vučić je napisao da je od 1997. do 2011. bio oženjen Ksenijom Janković, a od 2013. Tamarom Đukanović, iako postoje svedoci koji tvrde da se u istom danu razveo od jedne i venčao drugom suprugom. Lično je Vučić zabranio novinarima, a više od 50 njih je prisustvovalo drugoj svadbi, da objave vest o tom radosnom događaju. Navodno, ćerka Milica je teško podnela razlaz roditelja, pa da joj ne staje na muku.

Kao i sa Ksenijom, Aleksandar se i s Tamarom venčao tek kad je ostala u drugom stanju. Nažalost, ćerkica Neva je umrla tri dana pre rođenja. Kratka informacija o toj tragediji objavljena je dva meseca kasnije, na sajtovima „Kurira“ i „Blica“, da bi sat vremena potom zauvek bila skinuta.

S obzirom da je u istom danu prešao iz jednog u drugi brak neko naivan mogao bi da zaključi da Vučić zaista veruje u tu divnu instituciju. Šta iskreno misli, omaklo mu se da prizna u jednom televizijskom pokušaju da odbrani nasilnika Sinišu Malog: „Majstore, u svojoj kući radi šta hoćeš, ali nemoj ženu da tučeš javno“.

Ksenijinim tragom danas, valjda, ide i Tamara. Ne pojavljuje se u javnosti sa Vučićem, ne pominje je ni on, ni njegovi roditelji. Šta se dešava građani će, možda, saznati kad se Vučić oženi Irenom, Sofijom ili nekom sledećom srećnicom.