Vučić i Đinđić: RAZGOVOR U PAKLU

 

 

VUČIĆ: Dobro jutro, ja sam Zoran Đinđić.

ĐINĐIĆ: Šta to pričaš? Ja sam Zoran Đinđić!

VUČIĆ: Ne, gospodine. Vi ste nekada bili Zoran Đinđić. Sada sam to ja.

ĐINĐIĆ: Kakve su to gluposti?

VUČIĆ: Ako mene pitate, to nisu gluposti. To je realnost. Poslednja istraživanja jasno pokazuju da 196,08 odsto građana smatra da sam ja autentični Vaš naslednik. Imam, kažu, Vašu prepoznatljivu energičnost, istu viziju i političku strategiju. Toliko ličim na Vas, da sam odlučio čak i da se tresem kao Vi dok pričam. Nažalost, slepili su mi se prsti. Malo od poziranja, malo više od brojanja para u onom mom podrumu u Jajincima, gde sam jednu sobu preradio u sef, kao Baja Patak… No, to sada nije bitno. Bitno je da me svi doživljavaju kao reinkarnaciju Zorana Đinđića.

ĐINĐIĆ: Ma, možda te tako doživljava samo Đilas…

VUČIĆ: Đilas? Ko je to? A, da… Zaturio sam ga u džepu, pa nisam odmah mogao da se setim. Da, Đilas je moj najmiliji rob. Gospodine, ne biste verovali šta je taj čovek spreman da uradi samo da bih ga ostavio na mestu gradonačelnika. Nedavno sam mu naredio da se ošiša na ćelavo i da pusti brkove.

ĐINĐIĆ: I? Pristao je?

VUČIĆ: Pristaće! Naterao je onog idiota Gangulu da prvi pusti brkove, da vidi kako to izgleda. Haha… Narediću mu da naredi svim funkcionerima Demokratske stranke da puste brkove. Gordana Čomić je već navikla na taj imidž, ali biće mi zanimljivo da gledam brkatu Aleksandru Jekov. Ko ne posluša, Đilas će ga, kao Petrovića i Jeremića, izbaciti iz stranke.

ĐINĐIĆ: Lako ti je sa Đilasom…

VUČIĆ: Lako mi je sa svima. Svi me vole, svi mi se dive. Podržavaju me svi Vaši saborci. Zaklinju se u Vas, a hvale mene. Vesna Pešić, Sonja Liht, Žarko Korać, Zoran Živković, Čedica Jovanović, Veran Matić, Olja Bećković, Dragan Bujošević, Zoran Panović, Aleksandar Tijanić, naprosto svi…

ĐINĐIĆ: Ne mogu da verujem.

VUČIĆ: Ni ja nisam verovao, ali očigledno je da su shvatili da sam bolji i uspešniji od Vas, gospodine. Dok ste bili na vlasti, imali ste opoziciju i u vlastitoj stranci, u parlamentu i medijima. Meni se niko ne suprotstavlja. Eto, podržava me i Vaša udovica Ružica.

ĐINĐIĆ: To me ne čudi. Sveti mi se!

VUČIĆ: Zašto bi Vam se svetila?

ĐINĐIĆ: Iz istih razloga kao što će i Ksenija tebi.

VUČIĆ: Uh, Ksenija… Gospodine, u tome je razlika između Vas i mene. Vi se stalno bavite ličnostima i događajima iz prošlosti. Važna je samo budućnost. To je shvatila Vaša Ružica, Đilasova bivša Milica Delević…

ĐINĐIĆ: A Jadranka?

VUČIĆ: Koja Jadranka? Joksimović? Da, i ona me voli. Do neba. Tačnije, od kolena do neba.

ĐINĐIĆ: Ne ta, nego Jadranka Šešelj?

VUČIĆ: Ne znam ko je to.

ĐINĐIĆ: Žena Vojislava Šešelja, tvog tvorca.

VUČIĆ: Ne znam ko je taj Vojislav, nikada nisam čuo za njega.

ĐINĐIĆ: Ne sećaš se Šešelja? On ponekad navrati kod nas, u pakao, ovde u onaj crni kotao, na kome je ćirilicom napisao „Za Vjericu“, pa malo razgovaramo. Mrzi te više nego mene. Ja sam mu samo namestio odlazak u Hag, ti si mu razbucao stranku. Ovde ti priprema veseo doček. Šešelj tebi, Sloba svom i tvom Dačiću. Čeka te i Slavko Ćuruvija, ako se njega sećaš.

VUČIĆ: Gospodine, samo neka oni rade što misle da je u njihovom interesu. Oni su sluge bivšeg režima, sve sam ih pobedio. A gospodinu Ćuruviji recite da sam osnovao Komisiju koja će otkriti ko ga je ubio. On zna da ja nisam kriv. Neko drugi je bio brži. Da sam ga ja likvidirao, telo ne bi bilo nađeno. Pojeo bih ga.

ĐINĐIĆ: Neće ti ta pobeda dugo trajati. Okružio si se mojim saradnicima, sponzorima i mentorima. Cane, Čeda, Beba, Vesić i slični nikada nikome nisu bili od koristi.

VUČIĆ: Pričajte Vi šta hoćete, ali ja sam danas bio na Vašem grobu, ne Vi na mom.

ĐINĐIĆ: Zašto? Šta ćeš ti na mom grobu? Ti si predvodio anti-haški lobi, stvarao si atmosferu linča, nazivao si me mafijašem, banditom, đubretom, pretio si mi i vređao me…

VUČIĆ: Nema razloga da se ljutite. Suviše ste opterećeni činjenicama. Ako mene pitate, red je da položim venac na Vaš grob. I da se uverim da ste još tamo, da je pravi čovek na pravom mestu. Uostalom, dželat je uz žrtvu baš kad joj je najteže, a vidim da Vam je jako teško što sam postao Vaš naslednik. Dakle, nemojte da dramatizujete zločin koji je izvršen nad Vama. Vi ste mrtvi, ali Vaša vizija živi. U meni. I, da znate, nije mi lako. Toma voli groblja, ja ne. Mene uvek, ne znam zašto, podsete na sve one nesrećnike od Virovitice do Prizrena, koji su, verujući u ratnohuškačku radikalsku propagandu, dali živote za agresorsku ideju o nekakvoj anti-evropskoj i anti-civilizacijskoj velikosrpskoj tvorevini.

ĐINĐIĆ: E, sad mi je žao što nisam posle 5. oktobra izvršio lustraciju, zabranio tvoju stranku i, umesto Šešelju, tebi namontirao suđenja za zlodela koja si izvršio kao šef crveno-crne ratne propagande.

VUČIĆ: Dobro ste me podsetili na lustraciju. Vi to niste uradili, ja hoću. Lustriraću Tomu. Eto, zbog takvih genijalnih ideja, Vi ste postali moj uzor. Još bih pričao s Vama, vrlo ste inspirativni, ali moram da žurim, imam milion obaveza. Za pola sata idem na koktel povodom Vaše jubilarne godišnjice, da malo šarmiram Ružicu, a pre toga moram da pomirim Džaju i Čovketa, šikaniram Nebojšu Stefanovića, da sunetim Bašketa (ne znam zašto je to tražio moj brat abu Zajeb), pa čak i da izaberem papu. Pored toga, moram da pročitam pet-šest knjiga onog Vašeg Vebera. Malo mu je dosadno to što je pisao, ali odlučio sam da ga, kao što ste i Vi radili, često citiram. Naporno mi je da citiram samo sebe, sve moje reči su toliko mudre da, onda, moram dok pričam i da hvatam beleške. Pozdravite sve u paklu i, molim Vas, izvinite se u moje ime Luciferu. Znate, kad smo sklapali dil, morao je da proveri da li imam dušu. Sad mu je kasno. Kao i Šešelju. Kao i Vama. Ipak, nema veze, daću mu Tominu dušu, ona je u odličnom stanju, skoro nekorišćena.  Javiću se. Vi ništa ne brinite, Vi ste doveli Srbiju do ruba provalije, ja ću napraviti korak dalje.