Skip to content

KAKO JE VUČIĆ PREŽIVEO PRVIH 8.677 NEPOSTOJEĆIH ATENTATA

25/08/2013

Слика

 

Savremenom srpskom političkom scenom tokom poslednjih dvadesetak godina prodefilovalo je bezbroj lažova, prevaranata i ludaka. Većina je svoje obmane zadržavala na nivou trivijalne ideološke manipulacije. Uz stranačke parole, veštiji minhauzeni u propagandne svrhe upotrebljavali su i vlastitu privatnost, neistinitim pričama pokušavajući da se, tobož, identifikuju sa što većim brojem birača, svojih žrtvi. Opušteno, bez stida, multimilioneri su uveravali javnost da spavaju na tetkinom kauču, javne asekte su tajno orgijali, uzorni muževi su nestašno jurili sojke, ubice su se medijima predstavljali kao naivni filantropi, drumski razbojnici su najgorljivije branili moralne vrline i vrednosti.

Mnogo ih je koji su bili spremni da i poslednji detalj lične intime, pre lažne nego iskrene, ulože u stvaranje zablude o sebi kao o skromnom, požrtvovanom, doslednom i poštenom politikantu. Mnogi su se oprobali u toj disciplini, ali samo je jedan šampion: Aleksandar Vučić.

Uvek korak ispred, dok su konkurenti lelekali čak i zbog obične medijske kritike, Vučić je junački naricao nad svojom i nad sudbinom svoje porodice. Progoniteljima koji ne postoje pretio je na sve načine, nekad brutalnom osvetom, često i vlastitim samoubistvom, štrajkom glađu, vodom i lekovima ili, naprosto, skokom s vrha zgrade na glavu.

Iza patološke potrebe za izazivanjem sažaljenja nalazila su se dva osnovna motiva: 1. stvaranje utiska da je toliko opasan, nepodmitljiv i nepokolebljiv protivnik svih zlikovaca da oni, sram ih bilo, ne mogu s njim drugačije izaći na kraj, moraju da ga likvidiraju, i 2. širenje zablude da je upravo on, i samo on, najveći, najhrabriji i najdosledniji zaštitnik svih ojađenih i obespravljenih. Da laž izgleda uverljivije, a opasnost većom, nikada ga nije napadao neko anoniman i beznačajan, nikada neko s realnim motivima, koga je prevario za pare ili mu je natovario neku drugu nesreću na leđa. Ne, Vučića su uvek ubijali samo najveći zločinci, njegovi lični i neprijatelji vaskolikog srpstva.

O glavi su mu radili Slobodan Milošević, Vesli Klark, Karla del Ponte, Zoran Đinđić, Boris Tadić, Ivica Dačić, Miroslav Mišković, Darko Šarić, Luka Bojović, Naser Keljmendi, Si-En-En, UČK, četnici iz Republike Srpske, aranđelovačke vehabije i izuzetno opaki blejači s Fejsbuka, uvek spremni da u njegovom smeru ispale teroristički rafal komentara punih uvredljive i eksplozivne istine…

Vučića je suicidna mašta prvi put napala čim je dobio poslanički mandat i vrtoglavicu izazvanu opojnom blizinom medija.

U leto 1994, pravio sam intervju sa Šešeljem u sedištu SRS-a u Francuskoj ulici. Usplahiren, u kabinet je ušao Vučić i tihim glasom, uzdisanjem prekidajući rečenice, ispričao kako je upravo preživeo atentat. U stranku je krenuo iz Poslaničkog kluba republičkog parlamenta. Seo je u crveni stranački „jugo“, na mesto suvozača, pored svog šofera Gorana Novakovića Narkomana. Zločinci su ih čekali u zasedi na prvom semaforu. Kad su stali na „crveno“, izvršen je brutalni napad sleđa. U „jugo“ se zakucao neki neidentifikovani auto. Vučić je viknuo „joj“. Češkanje auta je bilo toliko da nijedan vozač nije ni izašao da vidi štetu. Atentator je mahnuo rukom Vučićevom šoferu, ovaj mu je odgovorio istom merom. Međutim, 200 metara dalje, na pola puta do stranke, mladi generalni sekretar SRS-a shvatio je da je upravo za dlaku izmakao ubicama.

– Vučiću, nikome to ne pričaj. Smiri se i zaboravi – rekao mu je Šešelj.

– Dobro, ali kažem ti da ovo nije bilo slučajno. Na poslednjoj sednici, u Skupštini mi je Bidža rekao da pazim kako vozim. Siguran sam da su socijalisti organizovali ovo – Vučić je bio tužan što mu šef ne veruje.

– Samo ti ne brini, kad te ubiju, radikali će da te osvete – rugao mu se Šešelj, znao je s kim ima posla.

I Slobodan Milošević je znao kakav je Vučić. Zato je, pred i posle pada Krajine, nekoliko puta pokušao da ga ubije. Na radikalskim mitinzima, dok je optuživao „Slobu ustašu“ za izdaju srpskih nacionalnih interesa, Vučić je tvrdio da se ne plaši iako zna da se „diktator neće smiriti dok ne pobije sve koji mu se protive i koji će ga uvek podsećati da je Knin bio i da će opet biti srpski“. Radikalski junak bio je spreman sto puta da položi život za srpstvo, ali niko nije hteo da ga uzme.

Tek su „američki nacisti“, kako ih je u vreme NATO bombardovanja nazivao tadašnji šef državne ratne propagande, a njihov aktuelni prijatelj broj 1, uradili nešto konkretno.

Sredinom aprila 1999. raketama NATO-a ubijeno je 16 radnika RTS-a. Džejmi Šej, portparol NATO-a i Vučićev moralni dvojnik, ubistvo civila definisao je kao kolateralnu štetu nastalu prilikom legitimnog napada na vojni cilj. Unesrećene porodice pozivale su na odgovornost direktora RTS-a Dragoljuba Milanovića, koji je kasnije i osuđen na 10 godina robije jer ništa nije preduzeo iako je znao da je zgrada u Aberdarevoj proglašena za legitimni cilj. „Pravu istinu“ o razlozima za taj mučki zločin znao je samo Vučić, znao je da su general Vesli Klark, komandant NATO-a, i Leri King, legendarni voditelj Si-En-Ena, osmislili ceo plan samo da bi njega eliminisali.

–  U vreme napada na zgradu RTS-a, trebalo je da ja budem tamo zbog poziva Lerija Kinga, šoumena američke televizije Si-En-Ena. Iako sam unapred odbijao svaku pomisao da gostujem u šou programu jedne agresorske zemlje, iz kabineta Lerija Kinga su tri puta zvali i insistirali da u 2,30 budem u studiju RTS-a i uključim se u živi program. Čak je na teletekstu Si-En-Ena to najavljeno. Trebalo je da tačno u dva sata uspostavimo direktnu satelitsku vezu iz tog dela zgrade koji je, šest minuta kasnije, pogođen. Izgleda da su hteli da imaju živu sliku hica u ministra i osoblje naše televizije – sprdao se Vučić žrtvama, pretvarajući njihovu tragediju u svoje laži. („Velika Srbija“, maj 1999.)

King i Klark, na sreću Srba i Srbije, nisu uspeli, Vučić je preživeo napad „tomahavcima“, baš kao što je kasnije izbegao i suptilnije udare njihovog „okupartoskog namesnika“ Zorana Đinđića.

– Ako je Šešelj ratni zločinac, onda smo to svi mi. Ako on ide u Hag, tamo nam je svima mesto – tvrdio je Vučić početkom 2003, na oproštajnom mitingu u Beogradu, kojim su radikali svog vođu ispratili na „malo duži službeni put“.

Tomislav Nikolić je tada tačnije od Vučića targetovao sledeću žrtvu atentatora, najavljujući ubistvo Đinđića.

U vreme vladavine Borisa Tadića, dok smo sarađivali u „Pravdi“, na Vučića su izvršena tri nepostojeća atentata. Prvi je izveden odvrtanjem šrafova na točkovima njegove „škode oktavije“, koju je dobio na poklon od Miodraga Kostića. Posle gostovanja na nekoj novosadskoj televiziji, krenuo je kući. Vozio je Nebojša Stefanović, zvani Slina. Iskusnim šoferskim instinktom osetio je da gubi kontrolu. Zaustavio je „škodu“ i odmah otkrio da je neki zlikovac skinuo dva-tri i olabavio ostale šrafove na prednjem levom točku. Da to nisu primetili, sleteli bi u neki jarak i eto tuge, vinski podrum u Jajincima ostao bi bez gazde.

I sledeći napadi su izvršeni u saobraćaju. Dok je Vučić jurio nekom stranputicom, u šoferšajbnu je udario kamen veličine pesnice.

– Ne mogu da tvrdim da je to atentat, ali nikoga nije bilo u blizini, niko nije vozio ispred mene, nema objašnjenja kako je kamen odskočio i udario u prednju šajbnu. Nemam dokaza, ali uveren sam da je neko pokušao da me ubije – rekao mi je Vučić.

Posle nekoliko dana vaganja, odlučio je da ne uzbunjuje javnost.

Svoju porodicu je uzbunio mesec-dva kasnije kad je proleteo kroz rampu na pruzi. Opet je stradala šoferšajbna, čije krhotine su mu isekle čelo i nos.

– Isti si vozač kao ja novinar. Volimo da to radimo, a ne znamo – tešio sam ga, ni ne pokušavaju da suspregnem smeh pri pogledu na njegovu otečenu facu.

– Brate, ovo nije bilo slučajno! – nije imao razumevanja za šalu u tako dramatičnim trenucima. – Svaki dan dobijam pretnje od raznih ludaka. Uglavnom su to budalaštine, ali ova saobraćajka me zabrinula. Dan ranije sam odbio ponudu „žutih“, ne smem da ti kažem od koga konkretno ali veruj mi da je s najvišeg mesta i da uopšte nije naivan. Ponudili su mi dva miliona evra da napustim politiku – rekao je Vučić, naravno, u pola glasa.

– Malo je!

– Ne zajebavaj! Mnogo je, ali nisam pristao. Sutradan mi se desila ova nesreća. Ne želim da padnem u paranoju, ali znam koliko su opasni i koliko im smetam…

Na kraju razgovora, kad mi je detaljno elaborirao svoj značaj na političkoj sceni, dok je po stoti put analizirao trenutak kad je spuštena rampa iako nije nailazio voz, onako usput, pomenuo je kako je u kolima, na zadnjem sedištu, bila njegova ćerka Milica.

Samo zbog nje, da je ne uznemiruje novinskim napisima, odustao je od namere da alarmira javnost.

Propušteno kukanje nadoknadio je u vreme burnog razlaza s radikalima, kad je preživeo nekoliko izmišljenih napada.

U vreme lokalnih izbora u opštini Ruma, u Hrtkovcima, radikali su zakazali miting u Domu kulture. Za isti dan, isti prostor za okupljanje izabrali su i naprednjaci. Zamenjujući teze, Vučić je pustio mašti na volju. Prema njegovom scenariju, trebalo je da dođe do sukoba dojučerašnjih partijskih drugova, a onda, kad se masa uskomeša, da mu izvesni Niko Gajić ispali „metak u čelo i izazove krvoproliće“.

Uzalud je policija demantovala postojanje bilo kakvog Nike Gajića, Vučićev plan je uspeo. Izazvao je sažaljenje javnosti i pritom satanizovao bivšeg šefa, kuma i prijatelja Šešelja, nalogodavca tog atentata.

Kao taj u Hrtkovcima, Šešelj nije organizovao ni nekoliko sledećih likvidacija Vučića i Nikolića, od kojih je najopasnija bila ona koju je trebalo da izvede Luka Bojović.

Kad je uhapšen zemunski mafijaš Miloš Simović, Vučić se s njegovim advokatima dogovorio da plasiraju priču kako je on dao iskaz tužiocu za organizovani kriminal, u kome je otkrio da ima saznanja o tome da je Šešelj naredio Bojoviću da ubije Vučića. Da dosoli, Vučić je optužio Jadranku Šešelj da je posredovala u pripremi ubistva.

Opet su svi – policija, BIA, Tužilaštvo – demantovali postojanje „sumnje da je Šešelj ugrozio bezbednost Vučića“, ali nema veze, objavljivanje jedne istinite informacije nije moglo da naruši sistem njegovih laži. Glumeći ljutnju, etiketirao je Ivicu Dačića kao Šešeljevog saučesnika u neostvarenom zločinu.

Klan Darka Šarića uništen je u vreme režima Tadić-Dačić. Šef mafije je pobegao, organizacija mu je uništena, a imovina oduzeta. Ipak, u Vučićevoj interpretaciji stvarnosti, Šarić je odlučio da se sveti isključivo njemu. Ni manje, ni više, narko-bos je u februaru 2013. naredio da se izazove kvar na avionu koji koriste članovi vlade.

Dva meseca ranije, Vučićevo ubistvo najavio je i Miroslav Mišković. U poverenju, dok su ga privodili pripadnici MUP-a Srbije, najveći srpski tajkun i sponzor Vučićeve i Nikolićeve naprednjačke transformacije, rekao je policajcima kako „Vučić neće dočekati gostovanje u večerašnjoj emisiji ’Svedok’ na RTS-u“. Dobro je što se Mišković, naivan kakav je, tako izlanuo. Da nije sam sebe prijavio, opet se ne bi ništa desilo, ali Vučić ne bi dobio povod da poveća dozu dahtanja u emisiji.

Gde su Mišković i Bojović, tu je i ljuti Naser Keljmendi, opaki šef najvećeg albanskog narko-kartela. Pošto nema prečeg posla od obračuna sa srpskim Eliotom Nesom, odnosno Alekom Vučićem, Keljmendi je organizovao grupu atentatora koju je, kako su objasnili naprednjaci iz vrha BIA, maskirao u „kamp verskih fanatika – vehabija“. Da ne privuku pažnju meštana u selu pored Aranđelovca, Keljmendijevi plaćenici su obrijali glavu i brkove, pustili brade, vežbali pucanje u obližnjoj šumi i, u dokolici, klanjali se Allahu. Sve u skladu s tradicijom pravih Šumadinaca.

– Pre nekoliko meseci već je osujećen jedan napad na potpredsednika vlade. Prema operativnim podacima s terena, na kolonu automobila u njegovoj pratnji, koja je trebalo da prođe kroz Šumadiju, pripreman je klasičan prepad. Trasa puta je tada u poslednji čas promenjena, pripremana akcija je osujećena – naveo je „obavešteni izvor“ Đilasovih „Naših novina“.

Vučićevu likvidaciju Keljmendi je naručio kako bi osujetio pregovore vlade Srbije sa SAD oko izručenja Darka Šarića.

Da su Vučić i Đilas smislili pametniji lažni povod možda MUP Srbije ne bi prekratio lakrdiju saopštenjem da „nema informacije da su vehabije, uhapšene u selu kod Aranđelovca, spremale atentat na prvog potredsednika vlade“. Protiv dvojice uhapšenih vehabija podnete su krivične prijave zbog nelegalnog posedovanja oružja, pa su pušteni da se brane sa slobode.

U dugačkom redu Vučićevih misterioznih ubica mesto su našli i autori pretećih postova na društvenim mrežama. Policija je privela i saslušala Đorđa Višekrunu, bivšeg člana SNS-a, koji je na svom FB nalogu napisao da „to neće sići sa vlasti bez metka“. Posle iskustva susreta s revnosnim organima sile, Višekruna je najavio osnivanje „Fejsbuk jedinice za zaštitu sigurnosti Aleksandra Vučića“, sa ciljem da ga ona brani isto kao što Vučić brani Kosovo.

Pavle Ćosić, jurodivi pisac i novinar „Pečata“, priveden je zbog poziva na ubistvo Vučića. Na svom FB profilu ponudio je 10.000 evra unapred i isto toliko posle obavljenog posla. Kad se otreznio, naručilac Ćosić se izvinio za napisane budalaštine.

Vučiću ne pada na pamet da se izvini za sve budalaštine, laži i prevare kojima dve decenije truje Srbiju. Bez straha od istine, uveren da je jači od nje, ne brine ni zbog kršenja zakona, koji kao krivično delo tretira lažno prijavljivanje i izazivanje nemira i panike. Svesno, s jasnom namerom da nanese štetu političkim konkurentima, a sebi, patološki izazivajući sažaljenje građana, digne rejting, godinama nekažnjeno uzbunjuje javnost.

Upravo zbog toga, nadam se da će još dugo poživeti. U zatvoru. Da se u miru neke male ćelije suoči s vlastitom odgovornošću za sve političke i kriminalne prevare, čiji tragovi, puni tuđe krvi i suza, podsećaju na hiljade grobova Srba koje je on stimulisao da idu na ratišta, da ginu i ubijaju; na bezbrojne izbegličke kolone sa svih periferija njegove Velike Srbije; na očaj svih građana koji su, tokom njegovih avantura, gurnuti u bedu, dok je on sticao stanove, zamkove, automobile i poslovne kombinacije. Takođe, kao i svima koji više veruju svojim očima nego njegovim lažima, Vučić je dužan i meni lično. Dakle, atentatori, marš od njega!

 

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/397915/Vukic-Nema-informacija-da-je-pripreman-atentat-na-Vucica

Advertisements

From → Uncategorized

15 коментара
  1. un31aa01 permalink

    auu pope, rasturio si ga! SKIDAM KAPU!

  2. draza permalink

    kad ćemo onu knjigu?

  3. salekosmajac permalink

    aca demagogija. nestvarno da covek zamlacuje narod 15 meseci bajkama, a standard nikad gori. kolektivna hipnoza doktora demagogijr

  4. lep opis pičkoustog, svaka čast.

  5. Predraze, ima li bilo koji nacin da ti pomognem u sirenju tvoje knjige, ili tvojih ideja? Znaci, apsolutno sve sto si ovde rekao je tacno, i to sto ljudi u Srbiji to ne vide izaziva u meni neverovatne frustracije koje ce na kraju da me dovedu do nekog obolenja..pre neki dan sam citao da 1.100.000 ljudi podrzava i da ce glasa ti za Vucica na sledecim izborima, znaci, ne znam, ili da se obesim ili da krenem da ulicama delim poziv za zdrav racum! Kako mogu da ti pomognem?

    • Imenjače, hvala na ponudi, ali nema mi pomoći. Uskoro ću štampati treću knjigu o Vučiću, čije pisanje mi je pomoglo da se sačuvam od nerviranja zbog stvari na koje ne mogu da utičem.
      Dakle, predlažem ti da se i ti opustiš. Prvo, nije tačno da ljudi u Srbiji ne vide istinu o diktatoru. Svi sve znaju, ali istina ih ne zanima, nadaju se da će učešćem u lažima steći neku korist. Na kraju će dobiti što i zaslužuju.

  6. Zašto “blejači sa feisbuka“?? Odakle ti pravo da nekoga nazoveš blejačem? Tamo niko ne bleji jer nije ovan ili ovca, ljudi iznose svoja mišljenja, ma kakva ona bila! Ima predivnih komentara koji više govore od ove tvoje patološke mržnje. U ovom tekstu nisi uopšte uverljiv u ono što govoriš jer će se svako, normalan, zapitati da li ti ovaj isti nije ubio nekoga? Vučića, kao političara, ne podnosim i mislim da je iz istog političkog miljea u kome je Srbija stradalnik zajedno sa narodom. Napisao sam ogroman broj komentara i trudio se uvek da ta, uglavnom, kritika bude ubedljiva. Sa tih razloga ne dozvoljavam da me niko nazove blejačem, tako nešto govori samo o onome koji je to izgovorio.

    • Milane, izvini, ti zaista nisi blejač. Naprotiv, zbog „ogromnog broja komentara“ i „ubedljive kritike“, za koju sam siguran da je uvek pametna kao i ova (nema veze s temom, ali zato pokušava da uvredi autora teksta), smatram da bi trebalo da budeš odlikovan orednom „Heroja Fejsbuka prvog reda“

      • Mnogo pismen neki čovek, al’ da ne duljim u ad hominem pisanju, dodao bih sa kurčevim vencom.

  7. Djordje permalink

    Ima jedna zanimljiva prica o Vucicu i RTSu. Naime, na dan bombardovanja je njegova majka koja je radila tamo, bila na svom poslu. Ni manje ni vise, nego 5min po padu bombe, Vule se stvorio sav usplahiran u zgradi dozivajuci majku. Kada ju je pronasao, sav zadihan i zelen u licu(kako ga opisase u tom trenutku), zarekao se da ce svima u RTSu jednog dana je*ati mater zbog njegove majke. Za vreme ove nove vlasti, obecana su redovna primanja zaposlenima, naravno nista od toga i dalje i pored svih poznatih pompeznih najava. Za vreme ove nove vlasti, Tijanic je umro odjednom. Za vreme ove nove vlasti, Vucic se osvetio RTSu koji vise spamuje o njemu na dnevnom nivou nego o Tadicu svih onih godina zajedno. Jedna stvar me trenutno kopka bas – ko je Vuletov Saper?

    • bobosaurus permalink

      Vucicev Saper je lisno gospodin Saper, da li ste ispratili izbornu kampanju? Regionalni mag plasiranja robe i usluga je osetio neverovatnu snagu koju nosi gospodin Alekisandar.

  8. Nikola permalink

    Vucicev Saper je Goran Vesic. bar je to lako pitanje.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: