Skip to content

Zabranjeni tekst Mire Marković o Željku Mitroviću

06/11/2013

Aleksandar Vučić je ovaj tekst Mire Marković izbacio iz svojih novina „Pravda“ kako Srbija ne bi saznala da je Željko Mitrović bio u JUL-u

Слика

DESTIERRADA E IMPERDIDA


СОЦИЈАЛНИ И МОРАЛНИ АТЕИСТ

 I

          Немам друго објашњење за своју реакцију на интервју Жељка Митровића, власника ТВ „Пинк“, дат неким загребачким новинама пре неколико месеци, осим да ме је на реакцију подстакла чињеница да је ПРЕТЕРАО. И други су, из страха или из интереса, или само из личног ништавила на разне начине се дистанцирали, побегли од ЈУЛ-а, мање или више минимизирали своју улогу у партији у чијем су руководству били и захваљујући којој су радикално променили своје материјалне и статусне прилике. Али, нико, бар да ја знам, није ништа ружно рекао о ЈУЛ-у.

Жељко Митровић је ових седам година у више махова давао ружне изјаве о ЈУЛ-у. Једну сам и сама случајно у неким новинама прочитала у авиону, враћајући се из Хага, још пре шест година. Нисам придала нарочити значај томе што сам прочитала. То је било ружно, неморално и нетачно и мислила сам – нека остане на његовом образу.

Пре два месеца сам чула од својих другова у Београду за тај интервју загребачким новинама и сви су мислили да треба да реагујем. А недавно сам и добила одломак тог интервјуа објављеног у нашој штампи. Ево шта ја имам о томе да кажем.

Прво – Жељко Митровић наводи да је био „члан ЈУЛ-а“, да је оно што је радио у ЈУЛ-у радио „професионално а не политички“ и да му је „политика служила као кишобран“.

Прва изјава је делимично тачна, друга је нетачна, трећа је тачна.

Ево зашто. Непосредно после формирања ЈУЛ-а мој друг М. Т. довео је код мене у канцеларију власника „Пинка“ да ми га представи као човека чија телевизија нема везе са Арканом и Милорадом Вучелићем. Само је његова. Ја сам се искрено чудила зашто ме обојица обавештавају о тим чињеницама, оне за мене нису биле ни од каквог значаја. Једва да сам знала за ту телевизију. А ко је њен власник сасвим ми је било свеједно. Што се дистанцирања Жељка Митровића од ове две личности тиче било је неумесно у мом присуству. Мој муж је одбио Мадлен Олбрајт када је дошла да тражи испоручивање Жељка Ражнатовића Аркана у хашки затвор. А Милорад Вучелић је био члан руководства СПС-а мање-више од када је формиран и једно време директор државне телевизије. Али сам преко тог дистанцирања прешла елегантно. Поставила сам неколико конвенционалних питања и посетиоци су отишли.

Непосредно после тога обавештена сам да се Жељко Митровић учланио у ЈУЛ и да показује велико интересовање за рад у партији. И пружена му је прилика. Да будем искрена, био је партији на услузи за све као иницијатор сопствене активности. Већ смо имали свој маркетинг, леп, необичан. Жељко се том маркетиншком послу прикључио одмах са великим ентузијазмом. Засипао нас је маркетиншким и ДРУГИМ идејама. Долазио је често у партију. Успоставио је присне партијске контакте, а затим, и личне са многима из руководства ЈУЛ-а. „ЈУЛ је КУЛ“, онај тако леп и популаран слоган смислио је ваћ на почетку свог присуства у ЈУЛ-у и емитовао га често на својој телевизији. Своје медијске идеје приказивао нам је на монитору у ЈУЛ-у сатима, као и код своје куће, да заједно видимо предлоге, бирамо и одлучујемо….. Ускоро је свакодневно био у партији.

1996. је био на листи СПС-ЈУЛ-Нова демократија за савезне посланике и као наш кандидат је био посланик у Савезној Скупштини четири године. У предизборној кампањи је учествовао као кандидат за посланика, дакле, као партијски активиста. Његова маркетиншка активност се подразумевала, али да је била једино поље његовог деловања не би била довољан разлог да буде кандидат за посланика. Радио је маркетинг, као што би књижевник члан ЈУЛ-а, писао за ЈУЛ, певач певао, али нико од њих у партији не би имао задатак да само пише или пева, већ пре свега, да политички делује. То је важило и за њега. Уосталом у то време су нам маркетинг радили и други. Они нису били чланови партије, били су професионално ангажовани и плаћени.

За време демонстрација коалиције „Заједно“ 1996. године самоиницијативно је покренуо са још једним другом из ЈУЛ-а новине „Флеш“ којима је желео да „демаскира“ вође демонстрација, главне људе из опозиције. Изашло је неколико бројева и новине су се угасиле кад и демонстрације.

За први Конгрес ЈУЛ-а 1998. је са својом екипом из „Пинка“ самионицијативно урадио све што спада у маркетинг Конгреса – сценску слику седнице и остало и сам је све финасирао а да од њега то нисмо тражили. Када је реч о његовом раду то што смо ми могли да видимо, или што сам ја могла да видим, било је искрено, лепо, другарски, пожртвовано. Био је кандидат за члана Главног одбора. Када су на крају Конгреса на монитору у сали емитована имена кандидата за чланове Главног одбора и имена новоизабраних чланова Главног одбора, неко ме је дискретно обавестио да Жељковог имена нема на екрану и да је одјурио кући сав очајан. Разуме се, радило се о грешци. Био је веома активан у партији, народни посланик, било је логично да буде не само кандидат за члана Главног одбора већ и члан Главног одбора. Одмах сам га позвала кући, разговарала сам са једним очајним човеком. Набројао ми је узбуђено све своје заслуге за ЈУЛ и сву своју љубав према ЈУЛ-у и ја сам све прихватила и замолила га дође код мене кући. Рекла сам му да се ради о грешци и да ћемо ту грешку моментално исправити. И исправили смо је. Пре него што сам пошла кући звали смо медије и молили да се у састав Главног одбора унесе и Жељково име. Некако смо у исто време дошли у Резиденцију. Он са женом. Не бих, разуме се, о визуелним и вербалним детаљима његовог очајања. Тешила сам га већ с врата до салона у који смо сели. Мало касније нам се придружио мој муж. Објаснила сам му о чему се ради. Мало смо разговарали шалећи се на рачун тог пропуста и Жељкове реакције, онда сам ја позвала још неколико другова па смо сви отишли на вечеру у неки мали ресторан на Ади. Жељко је био утешен. У новинама које су сутрадан објавиле састав Главног одбора било је и његово име. Кад смо после месец дана формирали органе ЈУЛ-а, Жељка смо поставили за директора Центра за маркетинг. Директор Центра за маркетинг као и председници комитета ЈУЛ-а за разне ресоре, били су у рангу чланова Дирекције ЈУЛ-а и у том својству су често присуствовали седницама Дирекције. Нисмо му унапред рекли да нам је то у плану. Састав органа ЈУЛ-а је прочитао у новинама и тако се обавестио о својој високој функцији у ЈУЛ-у. Звао ме је истог трена, сав егзалтиран, захваљивао ми се са безброј речи. Али запамтила сам баш однекуд једну реченицу: „Хвала ти по сто пута. Видећеш, нећеш се покајати. Биће то најбољи Центар за маркетинг у земљи“. И било је тако. Добио је у реновираној згради Дирекције ЈУЛ-а велики простор, опремио га сјајно са неколико монитора и осталим средствима и справама које су деловале импресивно. Довео је неколико својих из „Пинка“ да ту раде. Трчао је по цео дан између „Пинка“ и Центра у ЈУЛ-у. Ја и сада мислим да је био искрено срећан што је могао то да ради.

II

          Од почетка свог присуства у ЈУЛ-у ишао је на многа места на којима сам ја говорила широм Србије, незван али заинтересован. Звао ме је да дођем у „Пинк“, да се обратим његовом колективу, тврдећи да ће цео колектив ући у ЈУЛ. Дошла сам, руку на срце, да га не разочарам и одржала мали говор. Сматрала сам неприкладном агитацију за чланство у ЈУЛ-у пред људима који ме нису звали већ су окупљени на захтев власника фирме у којој раде. Нисам ни очекивала, разуме се,  да се цео колектив прикључи нашој партији. То би било нереално, а ако би до тога и дошло било би неискрено и у целини бесмислено. Тај предлог је био један од Жељкових заноса којима је био склон.

Када смо 23. марта 1999. године формирали ратни штаб ЈУЛ-а који је функционисао 77 дана, Жељко је постао члан тог штаба. Свакодневно смо се виђали и договарали. На том штабу смо донели одлуку о чувању београдских мостова. Задужен за реализацију тога био је Градски одбор ЈУЛ-а на челу са Слободаном Черовићем који је био његов председник и по природи ствари Жељко Митровић који је у те сврхе ангажовао своје из „Пинка“. Сваке ноћи су били на Бранковом мосту Градски одбор ЈУЛ-а, скоро цело руководство ЈУЛ-а, Жељко и његови из „Пинка“ и наравно многи грађани. Жељко је био надахнути агитатор против НАТО пакта, поносан на своју патриотску и ЈУЛ-ску активност. Крајем децембра те године самоиницијативно је опремио „Press centar“ ЈУЛ-а и молио ме је да доведем мужа да га види. И дошли смо заједно. Центар је био је прекрасан. Не знам који је од њих двојице рекао – „Као „Press centar“ у Пентагону“. Сви смо били очарани. А најочаранија сам била ја.

Живо је пратио активности општина у којима је ЈУЛ добио на локалним изборима власт и самоиницијативно је направио сјајан филм о успесима које су те општине постигле за четири године јулске власти.

Пред изборе 2000. године опет је био кандидат за савезног посланика на нашој листи. Ишао је у кампању са својим уобичајеним ентузијазмом. Радио је, разуме се, маркетинг и за целу партију. Нарочито је био поносан на свој слоган – „Бира НАРОД а не НАТО“. Плакатима са тим слоганом је била излепљена Србија у лето и почетком септембра 2000. године. Не знам да је истовремено радио маркетинг за неког другог. Да јесте то би било некако противприродно, настрано, јер је Жељко био један од најнадахнутијих критичара ДОС-а и њиховог кандидата за председника Војислава Коштунице, а ако је радио маркетинг за неког другог, осим за ЈУЛ онда је то могао да буде само неко из ДОС-а. Тешко ми је да у то поверујем јер је Жељко Митровић био један од најактивнијих чланова руководства ЈУЛ-а, искрено привржен политици ЈУЛ-а, близак са многим члановима руководства, сав ЈУЛ-ској причи од када је ушао у партију па до избора 24. септембра 2000. године.

Према томе, прва изјава да је био „члан ЈУЛ-а“ је делимично тачна. Он јесте био члан ЈУЛ-а, али не само то. Био је члан Главног одбора ЈУЛ-а, народни посланик на листи ЈУЛ-а четири године, директор Центра за маркетинг у ЈУЛ-у, члан ратног штаба ЈУЛ-а. Лично сам га одредила да буде задужен за рад партијске организације ЈУЛ-а у Пријепољу.

Друга изјава да је маркетинг за ЈУЛ радио „професионално а не политички“ је нетачна. Радио је маркетинг за ЈУЛ као страначки активиста најбоље и највише што је могао. Када нам је био потребан и професионалац налазили бисмо га, као што смо то чинили и пре Жељка и за време Жељка. Наше најлепше плакате и најпопуларније, оне са цвећем – „ЛЕПО, ЛЕПШЕ – ЛЕВО“, „ЈУЛ у ЈУЛ-у“, „ И СРЦЕ ЈЕ НА ЛЕВОЈ СТРАНИ“, „ЈУЛ У НОВЕМБРУ“ (плакат за изборе 1996.) није радио он. Нестраначки професионални рад за ЈУЛ смо плаћали. Жељко је инсистирао да као партијски активиста и члан руководства а стручан и богат човек помогне партији радећи у маркетингу и финансирајући оно што може у том ресору.

Те су му обе изјаве, према томе, нетачне и нису поштене.

А изјава да му је „политика служила као кишобран“ је, нажалост, тачна. Додуше, мени он онда није изгледао као човек мотивисан искључиво личним интересима, мада их је све за време свог, како сада каже, неполитичког живота у ЈУЛ-у реализовао. Од мале једва познате телевизије, какву је имао оног дана када је онако усплахирен дошао код мене да ми се куне како нема везе са Арканом и Вучелићем до септембра 2000. године „Пинк“ је постао веома популарна телевизија. У том периоду саградио је велику, лепу и модерну вилу за себе на Дедињу и огромну телевизијску зграду, такође на Дедињу. У том периоду он је материјално, статусно и професионално постао сасвим други човек. Разуме се, уз његове личне способности, ипак и уз огромну подршку ЈУЛ-а, односно његових утицајних другова из ЈУЛ-а на разним функцијама у савезној држави и Републици које су се тицале активности којима се он бавио и који су излазили у сусрет свим његовим потребама. И не само они из ЈУЛ-а на функцијама, већ и сви други на функцијама због ЈУЛ-а.

Немам трговачки ген, не рачунам шта сам дала а шта добила, нисам рођена у ваги да стално и све мерим, већ у несрећном и често смотаном раку, али Жељко је од ЈУЛ-а добио више него што му је дао. Добио је СВЕ што је ЈУЛ могао да да, а могао је много. Он је ту чињеницу знао и употребио је.

А када је ЈУЛ изгубио власт он није изгубио своја добра. Напротив. Увећао их је. На који начин? Па на тај што је нашао другу политику као „кишобран“. Под једном, јулском политиком као „кишобраном“ направио је значајну телевизију, постао познат и прилично богат, сазидао вилу, телевизијски замак, био народни посланик, упознао многе утицајне људе на власти, од шефа државе преко министара до важних директора и председника општина и тако даље. Под садашњом политиком као „кишобраном“ постао је још познатији и богатији, али да би се сместио под тај „кишобран“ морао је да минимизира своју улогу у ЈУЛ-у а сам ЈУЛ да оклевета. Те лажи и клевете су му биле неопходне да се смести под „кишобран“ који му је омогућио да купује те бродове, камионе и авионе и да се хвали како има милијарду долара пред народом који броји око седам и по милиона становника (без Косова) а има преко један милион незапослених. Ко из садашње власти, којој је он близак и коју назива демократском (он, усплахирени противник ДОС-а и Војислава Коштунице из 2000. године) прочита реченицу Жељка Митровића да му је политика својевремено „служила само као кишобран“ нека не буде у заблуди да је то било само својевремено. То је и сада. Помоћу оне политике постао је прилично богат, помоћу ове постао је разметљиви богаташ. Ми, ондашњи, нисмо мислили да смо „кишобран“. Ови садашњи немају разлога да сумњају да су „кишобран“. Ми, да смо знали да смо „кишобран“, не би био под њим ни дан. Ови садашњи знају да су „кишобран“ и држе га под њим. Ја не знам зашто. Али, они, или бар неки од њих, знају.

До овог интервјуа никада, ни после свих ружних изјава о ЈУЛ-у, не бих рекла да је Жељку политика служила као кишобран. Напротив. Бранила бих га пред другима ако би их било који би тако говорили. Али, ето, рекао је то сам. Ваљда он боље он од мене зна шта су његови мотиви.

III

          Друго. Жељко Митровић у том интервју каже да је Слободана Милошевића срео једном или два пута на „неком коктелу“. Пре свега, ни на каквом коктелу Слободан Милошевић није био на коме је могао да буде и Жељко Митровић. Али је зато Жељко имао прилике да га сретне много пута у нашој кући, у Маријиној кући, на породичним свечаностима, на пријемима, на ЈУЛ-ским прославама. Жељко Митровић жели да прошири своју телевизију и свој бизнис и на хрватско подручје и да се допадне хрватској јавности и зато му је потребна дистанца од нас. Он се већ дистанцирао од нас после пуча да би се допао ДОС-у и имао је користи од тога. Сада то још грубље чини да би се допао хрватској јавности, надајући се користи и на тој страни. После свих ових година је јасно – прикључиће се он свакоме од кога може да има користи и дистанцираће се од свакога од кога је нема или сматра да може да има штете. Ако би ДОС-у пошло по злу било би и да се са његовим представницима, са којима је настојао да успостави блиске контакте и да се дружи, срео једном или два пута на „неком коктелу“. А ако би цела Хрватска пала у немилост, а не само њена власт, одрекао би и да је авионом прелетео преко њене територије, тврдио би да је за Италију летео преко Пакистана или Сенегала.

Треће се тиче изјаве да у ЈУЛ-у није видео ништа лепо. Мислила сам да му је у ЈУЛ-у све било лепо – програм, начин рада, састав људи, атмосфера, његов допринос свему томе. Увек је са много одушевљења говорио о партији и самом себи у њој, изгледао је као човек који воли и жели да ради то што је радио у партији. Трудио се да буде члан руководства, желео је да буде посланик, настојао је да се зна да је не само члан ЈУЛ-а већ и у његовом руководству. И све је то успео. Не знам, заиста, зашто је све то чинио ако је сматрао да није лепо, односно да је ружно. Све то из интереса? Можда, кад и сам тако каже. Али је онда он сјајан глумац, а ја лишена сваке способности да процењујем људе. И залутала сам у политику и овај свет. Али, можда није тако. Можда Жељко не говори истину кад каже „да ништа лепо у ЈУЛ-у није видео“.

Да ли ће одбити да је било лепо то што сам се као лавица борила да о његовој телевизији нико из ЈУЛ-а не сме јавно ништа ружно да каже без обзира шта мисли. А доста их је било који нису ценили његов музички и остали програм. Жељку може да се каже, међу нама, такође, али изван ЈУЛ-а ни једна ружна реч. Изборила сам се за став да професионални рад чланова ЈУЛ-а није долазио у обзир да буде предмет негативне критике ван ЈУЛ-а. Сумњам да то не спада у лепе манифестације солидарности, другарства, срдачних и добронамерних односа. Као и она дирљива солидарност коју смо сви из руководства ЈУЛ-а показали када му је отац био тешко болестан и када смо се искрено и вртоглаво ангажовали да омогућимо све што је потребно за једну деликатну трансплантацију. И успели смо у томе. Жељко је био срећан и ми са њим заједно. Али, та срећа није дуго трајала. Ипак је после неког времена изгубио оца. Скоро цела Дирекција је била на сахрани. Сутрадан, дубоко дирнут великим присуством из ЈУЛ-а ми је рекао да никад толико хуманости и другарства није доживео, да никад неће заборавити толико пријатељства у злу, да сада има „браћу и сестре у ЈУЛ-у, да са њима никад неће бити сам“. И сама, наравно, знам да нема ништа лепше од подршке, солидарности, разумевања, пријатељства у невољи. Ко то у невољи добије, па заборави и чак одрекне да су га та добра снашла, редак је пример моралног и људског посрнућа. Нема те материјалне и социјалне користи која би могла да амнестира овакав морални и социјални атеизам.

Четврто. Жељко Митровић каже да је мене, „познавао као и све друге на политичкој сцени Србије“ у оно време. Готово је сувишно да то коментаришем после свега што сам написала. Била сам председник Дирекције партије у којој је он био члан руководства. Седели смо заједно на безброј састанака, виђали се и изван састанака у ЈУЛ-у често, обављали много кратких и брзих разговора у ЈУЛ-у, у мојој кући, на неком другом месту. Могао је да ме види кад год је хтео, да ме чује телефоном такође. Могао је мени да каже шта мисли о политици, приликама у друштву, свему што је желео, слободно и увек. Своју срдачност према мени и своју блискост са мном манифестовао је и тако што је на званичним, државним пријемима које је приређивао мој муж као председник државе а ја стајала уз њега, када би као гост стигао до нас да се поздрави, мене обавезно грлио и љубио као да смо се срели на улици, испред куће, у дворишту ЈУЛ-а. Сумњам, заиста, да је на политичкој сцени ондашње Србије било кога тако добро познавао, са било ким био тако близак, било кога на државним пријемима пред десетинама камера грлио и љубио, осим мене. Не знам да ли је онда могао да Мирка Марјановића, Драгана Томића, Миломира Минића, Зорана Соколовића, Влајка Стојиљковића и друге тог нивоа, види кад хоће, да разговара са њима о чему хоће, да им се обраћа са ти, одлази код њих кући, позива их код своје. То је могао само са мном. Ја сам му била најближи политички човек у Србији, односно вероватно једини близак политички човек, да будем нескромна, од важнијих политичких људи.

Мислила сам у јесен 2000. године када је прекинуо не само срдачне већ и сваке контакте са мном и са мојом кућом да нема већег неморала од тога. Али, ето, видим да има. Већи је неморал кад се такви контакти који су годинама постојали одрекну. Каже у том интервју да је „максимално потиснуо сећање на њу“, то јест, на мене. Верујем. Додуше, не знам зашто. Да ли зато што неки микрон морала узнемирава повремено његову савест. Али, сумњам да је у питању морал, макар и у величини микрона. Он жели да ме потисне из сећања јер сам из оног времена са којим ова власт није у добрим односима. Али, и он је из оног времена. Био је са мном у њему. Па нека онда потисне из сећања и себе. И нека памти себе само од јесени 2000.

Можда је, заиста, прогледавши 2000. године схватио да демократије није било у времену када је  он био посланик четири године и у том својству гласао за законе који су креирали недемократско друштво и члан руководства владајуће партије и као такав бранио патриотску и херојску политику власти у земљи, већ да је почела када је он МОРАО да емитује вести и политички програм за који се за време недемократије клео да никад неће проћи на његовој музичкој и забавној телевизији, онда када је МОРАО да се одрекне и пријатељста а не само сарадње са онима са којима се дружио и сарађивао, онда када је у среду МОРАО да каже да је уторак. Онда када је у једном јесењем дану 2000. увече звао демократијом оно што је у том истом јесењем дану ујутру звао издајом.

Заклетва у демократију је данас већ похабана поштапалица колективних и индивидуалних улизица на Истоку и надмених узурпатора слободе на Западу. Ту се Жељко Митровић уклапа у клише али, он помиње и тржишну економију која је Србима донела благостање укључујући и њему. Е, ту је изашао из клишеа, превише се занео у пружању подршке новој политици. Не прати проблематику економије, ни тржишне. Она је у Југославији – и Титовој а нарочито Милошевићевој, била заступљена и то нико не оспорава, чак ни на Западу. А ова садашња тржишна економија у Србији није као тржишна економија на Западу, она је као тржишна економија на Истоку. Запад их разликује. Аутор је и једне и друге. С тим што другу (бар што се тиче већине некадашњих социјалистичких земаља) не би хтео за себе. То каже Запад, односно његов највећи економиста Кенет Галбрајт. Али, Жељко не чита ту литературу па не зна да се по Кенету Галбрајту обогатио на економском сурогату западне цивилизације и да живи у складу са карактером тог богатства.

–        Неће се наставити  –

Advertisements
14 коментара
    • Svaka čast Miri. Žao mi je što nije napisala slična svedočanstva o Bogoljubu Kariću, Aleksandru Tijaniću, Ivici Dačiću i mnogim drugima koji su zaboravili koliko su je voleli i koliko su se obogatili saradnjom s njom

  1. Postovani,drago mi je sto ste stavili clanak gospodje Mire Markovic na Vas sajt.
    Nikada nism bio pristalica Jula i politike koju je ta stranka sprovodila,ali cak i u vreme kada je ta stranka bila mocna,vrlo slicno sam komentarisao Mitrovica.
    To je covek,za sve rezime,koje ce verno sluziti a posle toga prati ruke.
    Tvrdio sam da posle 5oktobra da tu trovacku televiziju,treba zabraniti a njega pozvati na odgovornost.
    Nazalost to se nije dogodili.Sutra da se povampiri Adolf Hitler i njegov ministar propagande Jozef Gebels,u njemu bi nasli odanu i lojalnu slugu.
    Mitrovic je covek,koji je ovaplocenje svega najgoreg u nasem narodu..
    Gospodji Miri Markovic svaka cast

    • Od jeseni 2007. do izbora 2008, uz pomoć Hadži Dragana Antića, pokušavao sam da uverim Miru Marković da napiše nekoliko takvih portretskih tekstova o svojim bivšim saradnicima.
      Iako je pristala, tvrdeći da i sama želi da ostavi svedočanstvo o izdajnicima koji su profitirali u vreme njene vladavine, na kraju je odustala.
      Šteta.

      • A da li ste pokusavali da nagovorite Miru da pise o Ivanu Stambolicu i njegovom uzasnom ubistvu koje je najgori rezultat vladavine Mire i njenog supruga?

      • Da, u tom kontekstu sam pominjao i Stambolića, ali mnogo češće i s više interesovanja predlagao sam da iznese svoju verziju odnosa sa Slavkom Ćuruvijom i saznanja koja ima o nalogodavcima i izvšiocima atentata na njega. To sam i opisao u nekoliko tekstova. Uostalom, na promociji Mirine knjige „Destierrada e imperdida“, u martu 2012, i javno sam naglasio da ona, kao poslednji autentični svedok, ima obavezu prema građanima Srbije da objasni zašto su ona i njen muž donosili mnoge tragične odluke čije posledice još traju.
        Koliko znam, Mira Marković priprema knjigu „Medaljoni“ u kojoj će sakupiti 50-tak portreta poput ovog, Mitrovićevog.

  2. Nije, samo jos nije objavljeno! 🙂

  3. Zbunjeni permalink

    Jel u Srbiji ikada bilo Srba ;?)

  4. zeljko permalink

    Bas kao sto se misli i ocekuje!

  5. Tanja permalink

    Kad malo bolje razmislim, mozda je ovaj tekst, iako odlican, suvisan. Zna se vrlo dobro ko je Zeljko Mitrovic, kakvoj grupi ljudi pripada, i svaki komentar gospodje Mire Markovic o njemu i slicnima je spustanje na nivo malogradjanstine. Tisina cuva dostojanstvo u ovakvim prilikama.

    • darko permalink

      Željko Mitrović je u vrhu onih koji su najviše profitirali namuci ovog jadnog naroda. I, uz to, naneo nemerljivu štetu u kulturnoj i duhovnoj sferi.

  6. NIŠTA NOVO, ŠTO VEĆ NISMO ZNALI I VIDELI, ALI SAMO MIRA ZABORAVLJA NAJVAŽNIJE, DA SU U JUL-u BILI SVI TIPA ŽELJKA MITROVIĆA I DA SU NE SAMO JUL-ov, PRIHVATALI KIŠOBRANE SVIH KASNIJIH PARTIJA NA VLASTI, I DOVOLJNO JE REĆI VULIN, PA DA TI SE SVE OKRENE U ŽELUDCU. ZA SVE TE LOPOVE I KRIMINALCE TIPA ŽELJKA MITROVIĆA, KOJI SU NAŠLI PIBEŽIŠTE U JUL-u, ISKLJUČIVI JE KRIVAC MIRJANA MARKOVIĆ KOJA JE ZLOUPOTREBILA BRAČNU POSTELJU I GLUMILA VIŠEPARTIJSKI SISTEM JEDNOKREVETNE VARIJANTE, PA NIJE NI ČUDO ŠTO SU SE U JUL-u OKUPILI I TAKVI DŽUKCI TIPA ŽELJKA MITROVIĆA KOJI SU JOJ PONIZNO LIZALI RUKE DO 2000-te A POTOM PROMENILI GOSPODARA I KO SVAKO PSETO NORMALNO REŽALI I LAJALI NA NJU I SLOBODANA MILOŠEVIĆA.

  7. Dejan permalink

    Otkud ova spoboda vaskrse???

  8. Mira Marković:

    „И други су, из страха или из интереса, или само из личног ништавила на разне начине се дистанцирали, побегли од ЈУЛ-а, мање или више минимизирали своју улогу у партији у чијем су руководству били и захваљујући којој су радикално променили своје материјалне и статусне прилике.“

    Da je stranka bila namenjena „radikalnoj promeni svog imovnog stanja u vreme absolutnog pada prosečnog standrada, mnogo više i stradanja i uzaludnog gubljenja života ne treba nikoga da iznenađuje.

    Bio sam protiv politike koja vodi u rat. Ta politika, razvoj društva u celini imaju dublje uzroke i stariji su od pojave Mire, Jula &Co. Maja 1991 ostao sam bez posla iz ovih razloga, 28 juna u ponoć nije general Marko Negovanović završio televizijsko obraćanje i proglašavanje mobilizacije pred opsnost izbijanja oružanih sukoba i mogućeg građanskog rata, zazvonilo je vratima i dobio sam poziv. I tako su nam se sudbine po ko zna koji put razišle. Oni su vodili politiku i bogatili se, a mi smo odlazili da svojim životima branimo i život i etičku donju osnovu čovekovog postijanja.

    Svetovi su se razišli i oni su ostali dosledni svojem intersu, svojim privilegikama i svojoj politici daleko od targedija koje su se tu oko njih dešavale i bez koji ne bi bilo ni njihovih silnih promena ni njihovig bogaćena, protekcionizma i slepog bogaćenja.

    Krajem 91 odlazim u inostransto i tamo otkrivam niti koje su duboko u prošlosti i koje su početak zla, nemorala, političkog slepila i ludila koje je bilo operacionalizovano, instrumentalizovano, otelotvoreno u spregama političkog pokrivanja ludila koje nam je ratom bilo namenjeno, a radi promene ideološkog sistema. U Julu je bio svega, nisu me nikada intersovali, ali i pre svega koristoljublja i kriminalnog korišćenja privilegija koje je vreme sa sobom nosilo.

    Mira je u jednom pravu u jednoj gornjoj rečenici je sve rekla. Bio je to projekt ua nagrađivanje i bogaćenje onoh koji su bezpogovorno politički sčepo podržavali politiku koja je dovela do targedija, ne znajuči da „šefovi“ kao Mira vrlo dobro znaju šta i kako čine i da im je njhov lični pragmatizam i providne predstave bio iznad svakog drugog interesa i života. Duboka hipokrizija i manipualcija narodom koja se i danas ogleda tako providno kroz seo projekt u kojem je slučajno nastao Mitrović i njemu slični egoisti i trgovci ljudskim dušama.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: