VUČIĆEVA ZLOUPOTREBA SMRTI RANKA PANIĆA

Na beogradskom Trgu Republike radikali su 29. jula 2007. organizovali protest povodom hapšenja Radovana Karadžića. Na mitingu se okupilo više od 20.000 ljudi. Pred kraj, kad se već izređalo dvadesetak govornika, došlo je do ozbiljnih sukoba policije i nekoliko navijačkih grupa. U opštem metežu policija je silom rasterala sve okupljene, ne štedeći čak ni Aleksandra Vučića. Na jednoj fotografiji jasno se vidi Ranko Panić kako stoji na tri koraka iza Vučića. Na sledećoj, Panić je oboren na beton a nekoliko uniformisanih ubica prebija ga pendrecima, šakama i cokulama.

Tih dana „Pravda“ je objavila intervjue s pretučenim poslanicima SRS-a Dušanom Marićem i Borislavom Pelevićem, koga je gumeni metak pogodio u čelo, kao i s Vučićevim bliskim saradnikom Slavišom Kokezom, uglednim novobeogradskim kafedžijom. Šta se desilo s Panićem saznao sam dve nedelje kasnije, tek kad su njegova supruga i majka došle u redakciju i ispričale da se on nalazi u bolnici, ima teške povrede unutrašnjih organa. Sa suzama su opisivale kako se Ranko pati, vezan za krevet.

Pozvao sam Vučića i predložio mu da ode u bolnicu i obiđe Panića.

– Hajde sutra pre podne da organizujemo tu posetu. Poslaću ekipu da te prati, a ti pozovi ostale redakcije. Bilo bi dobro da malo lekarima skreneš pažnju na njega, više će da se potrude.

– Može. Neka bude sutra u 10 – odmah je pristao.

U dogovoreno vreme od njega ni traga ni glasa. Poslao sam mu SMS, nije odgovorio. Dobro, pretpostavio sam da je upao u neku gužvu, ali nema veze, u posetu možemo da krenemo i kasnije. Ne sećam se zašto, ali oko 11 sati pozvao me Brana Prostran. Usput, pitao sam ga gde mu je šef.

– Evo ga pored mene, celo jutro igramo šah – rekao je Prostran.

Tražio sam da mu da telefon.

– Vučiću, što nisi hteo da ideš u posetu Paniću?

– Kako da idem kad me Brana pobeđuje, vodi 4:2. Ići ćemo nekom drugom prilikom – odgovorio je uz glasan smeh.

Druge prilike nije bilo. Ranko Panić je umro od sepse. Njegov politički lider i organizator mitinga na kome je dobio smrtonosne povrede posvetio mu je pažnju tek na mladenovačkom groblju, gde mu je, nad rakom, održao dirljiv govor. Sahrana se još nije završila, Vučić me pozvao telefonom.

– Molim te, obrati pažnju na reportažu s groblja, mnogo mi je značajna. Video sam tvog novinara, nadam se da će dobro napisati tekst, ali ti ga pročitaj i obavezno napiši sve šta je rekla Rankova majka Smilja. Proklinjala je Dačića, to možeš da staviš u naslov, a naglasila je da sad, kad je ostala bez Ranka, ipak ima novog sina, mene – rekao je Vučić.

Kad sam dobio tekst na redakturu u njemu nije bilo citata izjave mame Smilje o usvojenju sina Aleksandra. Novinar je tvrdio da to nesrećna žena nije izgovorila.

Isti Vučić, koji zbog šaha nije imao vremena da poseti partijskog druga na samrti, zarad jeftine, ali krvave, propagande falsifikovao je izjavu majke nad sinovljevim kovčegom. Mrtvog Ranka Panića je sledeće tri godine besprizorno koristio kao sredstvo u obračunu s Ivicom Dačićem, ne propuštajući priliku da ministra policije poziva na odgovornost zbog tog ubistva.

– Ne smemo da dozvolimo da nam ljudi, patološki opsednuti vlašću, zatrovani iracionalnom mržnjom prema svemu što je drugačije, što je misleće i nezavisno, usade politički otrov u duše, da počnemo da se mrzimo jer mislimo drugačije, i da nas ne boli smrt onoga ko ne misli isto. Ranko Panić je ubijen samo zato što je bio Srbin, što je voleo slobodu i što nije bio „njihov“. Ubice Ranka Panića pronaći ćemo kad-tad. Ne samo zbog njegove divne majke Smilje i supruge Mirjane, već i zbog Srbije i njene budućnosti – napisao je Vučić u predgovoru knjige „Uhapšena istina“, koju je objavila „Pravda“.

(Šta se kasnije dešavalo u odnosu Vučića i Dačića, povodom Panića i ostalih neraščićenih računa, saznajte iz knjige „Istina o Vučiću“, koju možete da naručite na telefon 063 123 2702)