Skip to content

„TREĆI METAK“: ISTINA O ATENTATU NA ZORANA ĐINĐIĆA

21/09/2014

treci-metak

Da je Srbija pravna država, dan posle objavljivanja knjige „Treći metak“ Tužilaštvo bi pokrenulo istragu i pohapsilo politikante Čedomira Jovanovića, Vladimira Popovića, zvanog Beba, Nenada Milića, Zorana Janjuševića, Dušana Mihajlovića, Dragoljuba Markovića, policajce Boru Banjca, Rodoljuba Milovića, Mileta Novakovića, Milana Obradovića, advokate, tužioce i sudije Rajka Danilovića, Radeta Terzića, Jovana Prijića, Marka Kljajevića… Ili autore knjige Milana Veruovića i Nikolu Vrzića.

Veruović, pratilac Zorana Đinđića, koji je i sam ranjen u atentatu 12. marta 2003, i novinar Vrzić na 445 strana demontirali su „zvaničnu istinu“ o zločinu koji je obeležio savremenu istoriju Srbije. Argumentima i zdravim razumom detaljno su analizirali način na koji je vođena istraga, akcija „Sablja“, kreiranje optužnice i suđenje optuženima za ubistvo premijera. Pedantno, detalj po detalj, razotkrili su slučajne i namerne propuste policije, tužilaštva, sudstva i pojedinaca iz političkog vrha, koji su preduzeli sve što su mogli kako bi prikrili pravu istinu ne samo o izvršiocima, nego i motivima atentata i posledicama koje su izazvane likvidacijom Đinđića.

Kad se ovako, na jednom mestu, sagledaju dokazi „istine koju zastupaju autori knjige“ i, uporedo s njima, sve laži, prevare i podmetačine kreatora „zvanične istine“, nemoguće je izbeći utisak da su Veruović i Vrzić ponudili izuzetno kvalitetno svedočanstvo, bez koga neće moći da se na pravi način tumače dešavanja od 5. oktobra 2000. do danas. Istovremeno, „Treći metak“ predstavlja svojevrsnu optužnicu protiv svih koji su, i to vrlo uspešno, manipulisali činjenicama i stvarali verziju koja je verifikovana pravosnažnom presudom Specijalnog suda.

Upotrebom materijalnih dokaza i čiste logike, koautori knjige rastumačili su mnoge tehničke, praktične greške u istrazi. Počev od misterioznog trećeg metka, kojim je, verovatno, ubijen Đinđić. Odbacivanjem i zanemarivanjem tvrdnji devet svedoka s lica mesta, koji su čuli tri pucnja, tvorci „zvanične istine“ eliminisali su moguće postojanje drugog strelca, s druge lokacije, čime je istraga usmerena prema unapred određenim krivcima. Međutim, ta verzija zahtevala je da se podmeću dokazi (čaure iz Gepratove), lažiraju balistička veštačenja i obdukcioni nalazi, negiraju iskazi očevidaca i iznuđuju priznanja.

No, nije potrebno prepričavati teme i teze koje su autori analizirali, a koje su ih dovele do zaključka da „zvanična istina o ubistvu premijera Srbije Zorana Đinđića ne počiva ni na materijalnim dokazima, niti na svedočenjima očevidaca, već je iskonstruisana na neodrživim veštačenjima – suprotnim materijalnim dokazima i svedočenjima očevidaca i elementarnoj logici i neumitnim zakonima fizike – i na brižljivo izatkanoj mreži priznanja i saradničkih svedočenja od kojih ni jedna ni druga ne mogu da opstanu u sudaru sa neporecivim činjenicama.“ Iza svake sporne pojave, naravno, nalaze se konkretni ljudi, koje su Veruović i Vrzić hvatali u lažima i suočavali s pravim činjenicama, navodeći njihova imena i funkcije koje su zloupotrebljavali.

Najveću vrednost ove knjige predstavlja odlično protumačena i plastično prezentovana geneza haosa koji je na kraju rezultovao ubistvom premijera. Metak u cev stavljen je 5. oktobra 2000, kada je Dragoljub Marković povezao svog kuma Đinđića sa svojim starim ortakom Ljubišom Buhom, zvanim Čume. Uz šefa surčinskog mafijaškog klana, Đinđić je u naručje dobio i Milorada Ulemeka Legiju, tada još aktivnog komandanta Jedinice za specijalne operacije. Kakav god da je „revolucionarni dil“ tada napravljen, nije bio dobar. Ni po Đinđića, ni po Srbiju. Surčinsko-zemunski kriminalci, kao i vođe „crvenih beretki“, takođe su smatrali da su prevareni, da zaslužuju više. Iako su, uz pomoć pojedinaca iz premijerovog najbližeg okruženja – Čedomira Jovanovića, Vladimira Popovića i Nenada Milića – kadrovsku šemu BIA, pa i najvažnijih službi MUP-a, kreirali prema svojim potrebama, neprestano su vršili pritisak na Đinđića. Nekad su ga zastrašivali pričama o tome kako će ga ubiti Marko Milošević ili Željko Maksimović Maka, a nekad su i sami, javno i odlučno, pokazivali protivljenje, kao što se videlo u pobuni, koji je JSO organizovala u novembru 2001.

Prvu priliku da se izvuče iz tog mrtvačkog zagrljaja Đinđić je propustio kad su u Parizu uhapšeni Dušan Spasojević i njegovi ortaci. Nažalost, umesto obračuna, mafijaši su naišli na toplu i srdačnu saradnju s vladarima iz senke.

Poslednja šansa – nakon atentata kod hale „Limes“ (današnja „Arena“) – propuštena je opet zahvaljujući sprezi mafije, policije, sudstva i moćnih zaštitnika iz vrha vlasti.

Veruović i Vrzić, pored tumačenja konkretnih poteza koje su preduzimali svi glavni junaci u tom hororu, čitaocima su ponudili objašnjenje mogućih motiva za ubistvo premijera. Demistifikovana je teorija o „anti-haškom“ lobiju koji je, eto, odlučio da izbegne odgovornost za ratne zločine tako što će likividirati Đinđića. Umesto te teze, tanke i nategnute, autori su insistirali na kompleksnijem sagledavanjem konteksta političkih poteza koje je poslednjih meseci života preduzimao premijer, pre svega u odnosu prema Haškom tribunalu i zahtevima za implementaciju Rezolucije 1244 i početak pregovora o statusnom rešenju Kosova i Metohije, zahvaljujući čemu je privukao odijum najuticajnijih predstavnika međunarodne zajednice.

Ipak, uz neka sitna i nebitna, ističu se i dva značajna nedostatka ove knjige.

Prvo, od početka do kraja svoje golgote, autori su Đinđića tretirali kao slabu i inertnu figuru, koja u trpnom stanju, bez ikakve akcije, čeka rasplet bez hepienda. Prema njihovim tvrdnjama, premijer je tek nekoliko puta, i to samo verbalno, onako usput, komentarisao konkretne događaje, ne preduzimajući ništa, čak ni u samoodbrani.

Drugi, suštinski mnogo značajniji problem ove knjige predstavlja njen koautor Milan Veruović. Zbog atentata kod „Limesa“. Tada, 21. februara 2003, na auto-putu napravljena je sačekuša za Đinđića. Na srednje vozilo u koloni, u kome se nalazio premijer, pokušao je da udari „mercedes“ kamion. Međutim, šofer se uplašio, nije išao do kraja, pa je Đinđićevo vozilo nesmetano nastavilo svojim putem. Treće, poslednje vozilo iz kolone, na zahtev Milana Veruovića, koji je bio u premijerovom autu, zaustavilo je kamion.

Šofer je, svedočeći pred Specijalnim sudom, kasnije detaljno opisao taj događaj. Prema planu, trebalo je da na određenom mestu izazove udes i zaustavi kolonu, pa da, čim Đinđićev auto stane, Zvezdan Jovanović u njega ispali zolju i obavi posao. Zločinci su odradili svu logistiku. Iz premijerove rezidencije javljeno im je vreme kad je Đinđić krenuo, broj registracije automobila u kome se nalazi, a šofer je dobijao podatke i s punktova uz maršrutu. Međutim, akcija je propala. Kamion je zaustavljen, a vozač je pao u paniku. Kod sebe je imao papire s podacima – telefonskim brojevima svojih saradnika i registracijom targetovanog auta – crnu kapu, rukavice, tri mobilna telefona i 11.000 evra. Jedan naoružani član Đinđićevog obezbeđenja, prišao mu je i pretresao ga.

– On je tu kao uhvatio da me pretresa. U stvari nije me ni pretresao. Ništa on meni to nije našao. Stavio me je samo u automobil kod njih. On je razovarao sa nekim preko radio-stanice, telefonom je razgovarao sa nekim i rekao mi je da će sada doći patrola policije saobraćajne da me preuzme. U međuvremenu, dok sam sedeo kod njih u njihovom „audiju“, pozadi na sedištu, ja sam progutao papir onaj sa tablicama premijerovim… Telefone sam kasnije (bacio), nisam uspeo da tu bacim ni telefone, ni kartice… – ispričao je taj svedok-saradnik.

Na pitanje predsednika sudskog veća ko je taj član premijerovog obezbeđenja, svedok je odgovorio: „Burgija se zove… Veruović…“

Naravno, šofer je bio Dejan Milenković Bagzi. Ne samo što su se znali po čuvenju, pošto potiču iz sličnog društvenog (kriminalnog) miljea, nego su se Bagzi i braća Burgije i lično poznavali.

Zato, Milan Veruović, koautor ove knjige, ostaje dužan čitaocima da objasni kako je bilo moguće da njegov brat Miladin ništa nije preduzeo kad je video da surčinski mafijaš Bagzi upravlja kamionom koji se zaleteo u premijerovu kolonu. Stariji Burgija nije naveo ni da li ga je mlađi brat obavestio o tome da je Bagzi taj šofer. Na kraju, kako je moguće da Miladin prilikom pretresa nije našao tri mobilna telefona i 11.000 evra. S obzirom na reputaciju braće Burgija, neshvatljivo je da im se pare nisu same zalepile za prste.

Kroz celu knjigu Veruović optužuje najistaknutije pojedince iz vrha vlasti, policije i pravosuđa da su zataškavali istinu, a upravo to je i on uradio.

Da je Nikola Vrzić sam pisao ovu knjigu, do ovakve blamaže ne bi došlo. Kao ozbiljan i oprezan novinar, Vrzić ne bi dozvolio da mu ceo istraživački rad izgubi kredibilitet zbog pokušaja da zataška sramnu ulogu Miladina Veruovića. I to u tako značajnom delu, kao što je omogućavanje Bagziju da se izvuče i da se najteži zločin – atentat na predsednika vlade – svede na saobraćajni prekršaj i, kako se navodilo u zvaničnoj optužnici – falsifikovanje saobraćajne isprave.

Ipak, i uz dva pomenuta nedostatka, „Treći metak“ je najvažnija knjiga o ubistvu Zorana Đinđića. Zahvaljujući njoj, odnosno radu Nikole Vrzića, može da se u pravom svetlu sagleda istina i da se shvate društveno-političke okolnosti u kojima Đinđić, naprosto, nije imao šanse da preživi. Kao što ni Srbija, ovakva kakva je, dok ne stvori institucije sposobne i spremne da preispitaju „zvaničnu istinu“ o ubistvu premijera, nema šanse za iskorak iz prošlosti koja traje.

Naslovna 01 narudžbenica

Advertisements

From → Uncategorized

4 коментара
  1. nbgd permalink

    Sta reci posle svega I da li uopste treba komentarisati razne teorije o ubistvu Z.Dj. Mogu samo da kazem da je zlosrecni premijer bio okruzen zmijama koje su ga na kraju I ubile. Nema u ovoj prici dobrih likova , heroja koji su hteli da pomognu premijeru da ova zemlja krene ka boljem demokratskom drustvu. Oni su hteli da pomognu samo sebi da napune bankovne racune i posalju decu u strane skole. Veruovic zvani „Burgija.“ Hm, zanimljiv nadimak koji mu rusi verodostojnost. Naveli ste imena ljudi koji bi trebali da budu uhapseni. Cedica se kupao u bazenu u Silerovoj u kome su mucili bivseg sudiju Todorovica koga su Cedini kompanjoni kidnapovali. Cedica je urgirao kod svojih kompanjona pa su ga pustili. Eto, to je human i dusevan covek. Cedica je danas ugledan opozicionar ; rado vidjen gost na prijemima u USA ambasadi; super bogat bonvivan hedonista! G. Beba i Co. sve „ugledni“ gradjani bez mrlje u biografiji.
    Mnoge gnusne stvari oko Zemunskog klana ; atentata su obelodanjene u emisiji „Goli zivot.“ I, nista. Psi laju na karavane; karavani prolaze…Zasto bi objavljivanje ove knjige ista promenilo? Hiljade knjiga, clanaka, ispovesti o ubistvu Kenedija I jel’ FBI promenio zvanicnu verzuju?

  2. Nisam pročitala ovu knjigu, a mislim i da neću, ovo mi je dovolno..nedostaje još mnogo toga: od snimka televizije koja je bila tačno preko puta ulaza, neobezbedjivanja lica mesta i šetanja svih redom svuda naokolo, dugooog čekanja istražnog sudije, koji pešice može da dodje za 5 minuta, neorganizovanog i neobezbedjenog lica mesta, sudije koji je nemi posmatrač, vidi se na snimcima.. a najvažnije,nema objašnjenja kako je i zašto je Veruović odmah nakon toga, prebačen u inostranstvo pri našoj ambasadi..neke zasluge jel? Njegova priča da tog jutra pok.nije reč progovorio navidu na smeh,,zamislite da premijer komentariše tokom vožnje dogadjaje iz privatnog ili poslovnog sveta sa običnim vozačem, za koga zna ko mu ga je poslao i preporučio? I, najvažnije, i sam pisac mi ne uliva poverenje, kako zbog manjkavosati detalja, tako i svog staža u pisanju. O postupku i onome što u tom delu nedostaje i onome što se pogrešno citira i na ćemu se zasniva knjiga, neću ta trošim slova…Hvala P.Popoviću na korektnom obaveštavanju.

  3. Petar permalink

    Nekada sam se divio Insajderu, Bebi Popovicu i Milosu Vasicu. Ali posle slusanja i citanja nekih hrabrih pojedinaca koji su mislili svojom glavom (od kojih su autori ove knjige najpedantniji, u najvecoj meri analiticni i ubedljivi), slazem se sa vasim tekstom a posebno sa prvom njegovom recenicom…

  4. LMN permalink

    Šofer je, svedočeći pred Specijalnim sudom, kasnije detaljno opisao taj događaj. Prema planu, trebalo je da na određenom mestu izazove udes i zaustavi kolonu, pa da, čim Đinđićev auto stane, Zvezdan Jovanović u njega ispali zolju i obavi posao. Zločinci su odradili svu logistiku. Iz premijerove rezidencije javljeno im je vreme kad je Đinđić krenuo, broj registracije automobila u kome se nalazi, a šofer je dobijao …

    Zbog ovoga se optužuje M.Veruović ali je i to Bagzijevo svedočenje isto montirano od strane policije i tužilaštva kao i svedočenje Zvezdana Jovanovića.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: