VUČIĆ PROTIV MEDIJA: JUČE „EVROPLJANIN“, DANAS „TABLOID“
Drugim dolaskom na vlast Aleksandar Vučić je promenio sve: ženu, prijatelje, kumove, stanove, automobile, bankovne račune, saradnike, ideologiju, sponzore, gazde… Sve, samo ne ćud. Opstanak na vlasti pokušava da obezbedi na isti način, zloupotrebom svih državnih institucija, naročito policije i pravosuđa, i kolektivnom hipnozom preko medija.
Cilj mu je isti – uništenje svakog nepodobnog pojedinca koji ima makar i minimalnu mogućnost uticaja na javnost. Kao uverljivo najpametniji i najhrabriji srpski političar, Vučić zna da jedinu prepreku njegovim diktatorskim ambicijama predstavlja sloboda mišljenja i govora. Uveren da je jači od istine, beskrupulozno se obračunava sa svima koji više veruju svojim očima nego njegovim lažima. U ostvarenju tog cilja sada se služi samo malo izmenjenim metodama. Kad je prvi put bio na vlasti, pre 15 godina, brutalno se obračunavao sa neistomišljenicima, pravio je crne liste, javno pretio osvetom i kreirao medijske, policijske i sudske hajke. Predvodio je progon Slavka Ćuruvije, vlasnika „Dnevnog telegrafa“ i nedeljnika „Evropljanin“ i sa šampanjcem proslavio njegovu likvidaciju. I danas bi priredio žurku u svom vinskom podrumu kad bi čuo da je izrešetan neki od retkih njegovih aktuelnih kritičara, jedini mu je problem što krvavi trag iza Ćuruvije još nije izbledeo. zato više ne objavljuje spiskove za odstrel i ne preti, bar ne javno.
Uzalud se trudi, stara zlodela neće sakriti novim.
Kao ministar u vladi Mirka Marjanovića, 20. oktobra 1998, Aleksandar Vučić je u Skupštini izdejstvovao izmene zakona o informisanju. U obrazloženju je naveo suštinsku potrebu za konačnim obračunom sa „domaćim izdajnicima i stranim špijunima“, koji se, kako je isticao, nalaze u vrhu mnogih tzv. nezavisnih medija. Kakva represija čeka sve nepodobne novinare i novine videlo se po odredbama koje su suđenja izmestile u prekršajne sudove, postupak ograničile na samo 24 sata od podnošenja tužbe i predvidele drakonske kazne.
Na današnji dan, 23. oktobra, održano je prvo suđenje po tom, Vučićevom, zakonu. Lično je Vučić montorao proces. Po njegovom nalogu, tužbu protiv Slavka Ćuruvije i magazina „Evropljanin“ podneo je Patriotski savez Beograda zbog „Pisma predsedniku“, kojim se, navodno, poziva na nasilno rušenje ustavnog poretka. Farsom je upravljao prekršajni sudija Mirko Đorđević, koji je ekspresno izvršio Vučićev nalog i izrekao kaznu od 2.400.000 dinara, odnosno 400.000 nemačkih maraka. Posle toga, sve je bilo stvar rutine – plenidba imovine, zabrana rada, rasturanje redakcije, novi sudski postupci, čak i zatvorske kazne, sve do onih 18 metaka u Ćuruvijina leđa.
Na današnji dan, 23. oktobra 2014, u vreme druge Vučićeve diktature, na kioscima nema „Tabloida“. Tiho, bez ličnih verbalnih ataka na Milovana Brkića, glavnog urednika tog magazina, bez prejake satanizacije preko režimskih medija i bez staljinističkih suđenja, Vučić je sprečio objavljivanje „Tabloida“, medijskog provoborca u odbrani prava na istinu.
Epilog je isti. Opoziciju sada, kao i u vreme progona Ćuruvije, ne zanimaju udari na medije. Kolege, kao što su 1998. smatrale da Vučićev „zakon protiv Ćuruvije“ i nije loš, danas ne zanima sudbina „Tabolida“. Čitaocima se nude naprednjački bilteni koji se takmiče u hvalospevima velikom vođi. Dakle, diktator je pobedio.
Ćuruvija već 15 godina mrtav leži na Novom groblju. „Tabloid“ živi makar na internetu. I takav, nepristupačan za većinu srpske publike, ipak predstavlja pretnju za Vučića. A njega znam, znam da se neće smiriti. Ćuruviji je pretio osvetom. Đinđiću je obećao da će ga „istrebiti kao gubu iz torine“. U oba slučaja je održao reč. Zato verujem da progon nad „Tabloidom“ nije završen. No, nema veze, u borbi za slobodu mora da se strada.
predragpopovic 
Obišao sam juče i danas pola grada ne bi li nekako pronašao „Tabloid“, ali njega nigde nema. Slučjano od uličnog prodavca novina saznajem da je štampan u Crnoj Gori i da se očekuje sutra (subota) na kiosima. Bruka i sramota! Ovo nije radio ni Milošević. Doduše Veliki Crveni Vođa se bio okomio na nekoliko medija i novina, odnosno novinara, dok je Vučić otovreno zaratio sa svima. Osim RTV, i možda, ali možda, nekih lokalnih tv i radio stanica, u Srbiji nema medija koji nije zastrašen ili pod dirketnom kontrolom režima. Šta je sledeće? Zabrana javnih okupljanja? Ukidanje svih ostalih stranaka? Možda ponovno akriviranje banjičkog logora? Imali ovaj čovek nekih moralnih granica u svojoj bahatosti, ili smatra da je funkcijom Premijera postao gospodar života i smrti u Srbiji? Ne, on više ne kopira ni Tita ni Slobu, pa ni svog kuma Šešelja, ovo je sasvim nova vrsta autokratije. Da li je moguće da lider koji je dobio plovinu od polovine glasova u Srbiji može tako slobodno da radi šta hoće na očigled ostatka naroda, koji je u većini ili bio protiv njega ili bio protiv svih? Šta još treba da uradi da bi reagovali?
Tabloida i dalje nema na kioscima.
Popovicu, jel istina da je Vucicev otac onaj siptar Fahrim?
Jucerasnji ulazak u Skupstinu je vrhunac diktatorevog ludila i moralno, duhovno i intelektualno dno svakog narodnog poslanika koji je poslusao naredbu iz stranke da mu aplaudira.
To uopšte ne treba da te čudi, to je sasvim prirodan sled događaja. Šta Vučić i naprednjaci mogu da ponude ovom narodu, osim kulta vođe i obećanja? Da li je i jedno svoje (predizborno) obećanje ispunio? I šta mu je drugo preostalo? Kult! Izgraditi kult vođe koje sve ume, sve zna, sve može, i koji brine o svemu umesto nas. Setimo se snežene oluje kod Feketića, setimo se proletnjih poplava, setimo se Vučićevog bezočnog marketinga. Zapravo, tada je sve počelo. Vučićeva cenzura je divljački udarila po medijima onog dana kada su raspisani vanredni izbori i kada je javnost krenula da ismeva predstavu sa spašavanjem zavejanih kod Fektića. Radnica „Crvenog krsta“ je među prvima skupila hrabrosti da kaže kako je zaista bilo, i kako se Vučićevo obezbeđenje igralo životima tih ljudi, sprečavajući svaku pomoć, dok ne stigne veliki Vođa, dok on prvi ne bude napravio prtinu… A ostali za njim, kao po komandi. Skoro svi mediji su bili blokirani za tu vest, osim nekih, poput b92. Osveta je počela. Meni i danas nije jasno na koju foru su oni (naprednjaci) postigli, jer sve to ide preko likova koji uređuju YouTube, da skoro svi sarkastični klipovi, na temu Feketića, budu ekspresno uklonjeni. Naravno, digli su ruke kada su uporni, sprski tvrdoglavi, postavljači nastavili da rade po svome. A tek kad’ su bile poplave… Tada je i slepom bilo jasno ko je zaista Vučić. Takvog medijskog spina nije bilo ni kod Miloševića posle „pobede“ nad NATO paktom. Vučić je bio svuda, u čamcu, na nasipu, u vodi, pored vode, on se za sve pitao… On priča, policija ćuti. On priča, vojska ćuti. On priča, general Diković ćuti. On priča, narod sluša. Dragan J. Vučićević, crna mrlja srpskog novinarsta, preko svog lista (dez)“Informer“, naprednjačkog biltena, dostigao je vrhunac cinizma, bezobrazluka i patološkog laganja, svojom naslovnicom kako DS i tajkuni nameravaju da Vučića udave u polavama. (?!) Zaista se pitam na kom nivou je IQ čitalaca tih nazovi novina, tog režimsko smeća. Da li znate zašto je Vučič ona histerično i panično „branio“ Šabac od polavnog talasa? Da je „pao“ Šabac, pao bi i on sa vlast. Narod bi sanzao gorku istinu – brana kod Šapca nije izgrađena (čitaj: radovi su obustavljeni 2012. godine) jer je Vučič tako tražio, tobože zbog ušteda u budžetu. Da su Šapčani prošli kao Obrenovčani, narod bi mu jebao mater, jer je Šapac ipak veći i važniji grad. Zapravo, istina se zna i ovako, ali kako je grad izbegao da postane srpska Atlanditda, o tome se veoma malo pričalo. Čak i danas, posle svega, radovi na brani nisu nastavljeni. Režim sastavljen od dvorskih budala A.Ve (Cezare) nije izvukao nikakvu pouku iz svega. A i zašto bi morali da se brinu oko bilo čega? Pa oni su veoma dobro svesni koliko traje pamćenje ovog naroda.
Čim Vučić padne s vlasti, isti ovi koji su juče oduševljeno aplaudirali prvi će oprati ruke od njega
Naravno, kao što on godinama pere ruke od Šešelja. Ne bi me čudilo da (dez)“Informer“ prvi objavi naslovnicu tipa „Pad dikatora“ ili „Narod je srušio tiranina“ i tome slično. Pa preletača je bilo i posle 5. oktobra, do juče režimski mediji sa pažnjom su pratili kako se Miloševiću „dogodio narod“ uz poptuno pristrasne, proopizcione komentare. Tako će biti i kada Vučić padne.
Treba ih sve upozoriti, prosto da se otrezne malo, da ovoga puta neće više biti opraštanja, da će svi odgovarati za ono što sada rade, i krivično i materijalno. Treba im pretiti i upozoravati ih da će osveta naša nemilosrdna biti.
Dragi Mladene, čisto sumnjam. Mi smo rođeni luzeri, naš narodni običaj je da od gotovog pravimo veresiju. Sve istorije šanse da nešto promenimo na bolje, mi smo pretvarali u svoje poraze na duge staze. Od početka XX, veka nižu se naše greške kao beskrajna spirala površnosti i naivnosti. Ono što smo u ratu skupo plaćali glavama stotina hiljada naših vojnika i civila, to smo u miru podravali za „časnu reč“. Prvi put smo prodali svoje ideale 1918. godine, kada smo pljunuli na svoje žrtve, a onda je sve išlo lakše. Nizale su se godine, nizale su se grešeke. Svaka greška je dolazila, pre ili kasnije za naplatu, ono što smo uradili 1945. skupo smo platili 1991., a posledice osećamo i danas. Sledeću grešku pravimo 5. oktobra 2000 godine, a kusur smo dobili 2012. dolaskom na vlast Aleksandra Vučića. Srbi nikada nisu uradili onoš to su Poljaci, Slovaci, Mađari, Česi, Nemci, Rumuni… Nikada nije bilo stvarnog zaokreta, nikada nije bilo odgovornosti, iza krupnih reči obično su stajali sitni interesi pojedinica, a narodna volja je služila sa trgovinu.
Na medijima smo da ovom temom i naravno na cenzuri…
Gledam danas i ne razumem… kako Bujošević, ali zaista kako? Godinama opstaje, 2/3 TV stanice je promenio i na svakoj dominira u udarnim terminima, kojekakva fukara dolazi da gostuje i prodaje muda za bubrege ovom napaćenom narodu…od koje bar 50% puši priču.
Zaista neverovatno da se i do dan danas smatra jednim od ključnih ljudi Nedeljnog Telegrafa…i to je to…ugošćava trenutne srpske vladare i njihove sive eminencije + priča o ’90-tim i Ćuruviji.
Čovek je kalkulant. Shvatio je da se klima promenila, i da će lako ostati bez posla. Tako se to radi. Ganjaš nekoliko novinara, provlačiš ih kroz blato, malo zastrašiš, malo potkupiš njihove urednike, i ostalima staviš do znanja šta im valja činiti. Za mene je „Stav Srbije“ pao na ispiti kada je jedan od gostiju bio Vladimir Đukanović, jedna od Vućićevih perjanica na naprednjačkom radiju „Fokus“. Taj klon Dragana J. Vučićevića, kome bi bilo bolje da se bavi zdravom ishranom umesto politikom, u svojoj bahatosti je prevazišao i Zorana Babića. Takvo udvorištvo Vođi, tavko potcenjivanje zdravog razuma ljudi koji to gledaju, nisam skoro sreo. Kada je, na koncu svega, rekao kako u Srbiji ne samo da nema cenzure, već vlada zavidna medijska sloboda, zažalio sam što nisam tamo, da preskočim onu „ogradu“, i pridavim skota. To je onaj isti Đuaković koji je godinama lamentirao nad sudbinom Vojvode Šešešlja,a onda preko noći shvatio da je isti kriminalac, ratni zločinac i zlikovac. Zanimljivo… Recimo za psihijatrisku opservaciju. Naravno, kasnije je nagrađen mestom narodnog poslanilka, gde je nastavio da se goji na naš račun.