BOJKOT!

 

Izbora, za mene, nema. Evo zašto.

 

1. Da sam Nemac i da je ovo 1934. godina – ne bih podržao Hitlera. Dakle, danas ne podržavam Vučića. Znam, poređenje nije prikladno. Hitler je nemački narod uveo u patologiju s iskrenom verom u ispravnost svojih odluka, Vučić to radi iz trivijalnih razloga, motivisan samo pohlepom. U praksi, nema razlike. Obojica su izvršili puč u državi, prigrabili svu vlast, pogazili ustav i zakon, zaustavili proces demokratizacije društva i zaveli diktaturu, eliminisali ili zastrašili političke protivnike, preuzeli totalnu kontrolu nad medijima, kreirali atmosferu straha, jeftinim markentinškim trikovima opsenili prostake i sve podanike osudili na beznađe i očaj.

I na vrhuncu moći Vučić ne može bez hitlerovskih metoda tiranije: vlast je iz institucija izmestio u svoj vinski podrum, zloupotrebom pravosuđa progoni svakog ko mu se zameri, a upotrebom osuđenih mafijaša režira predstave u kojima se ruga mrtvim žrtvama svojih prošlih avantura.

No, nije on, krivi su lažovi koji suicidno podržavaju diktaturu.

Glas za Vučića predstavlja:

– Uvredu za sve Srbe izbegle iz krajeva istočno od Karlobaga i Virovitice, koje je pozivao da ratuju protiv ustaša, njegovih novih prijatelja;

– Optužbu za genocidnost svih bosanskih Srba koje je gorljivo nagovarao da ubiju sto muslimana za jednog Srbina;

– Rušenje Visokih Dečana i Gračanice, koje je tuđim životima „branio“ od svojih sadašnjih saveznika iz UČK i NATO-a;

– Ismejavanje Milice Rakić, trogodišnje devojčice koja je ubijena bombom koju je naručio Vučićev lobista Đulijani;

– Još jedan metak u grob Slavka Ćuruvije, čiji progon je predvodio tadašnji ministar informisanja;

– Novi atentat na Zorana Đinđića, čiju smrt su priželjkivali i najavljivali Vučić i Tomislav Nikolić;

– Izdaju predsednika, prijatelja, kuma i brata Vojislava Šešelja, kome je život uništen jer je radio i govorio isto što i Vučić;

– Poništenje presude i oslobađanje Stanka Subotića Caneta, koga je aktuelni vladar optuživao za šverc duvana i droge, kao i za monstruozna ubistva;

– Opstanak na slobodi Bogoljuba Karića, koji godinama beži od odgovornosti za pljačku više od 60 miliona evra, a čijem bratu i supruzi Vučić obezbeđuje poslaničke mandate;

– Oprost grehova Velimira Ilića, čiji najbliži saradnici robijaju zbog korupcije, a koga je i Vučić nazivao banditom i šefom putarske mafije;

– Političko preživljavanje tragi-komičnim marionetama poput Aleksandra Vulina, ljubimca Mire Marković, mucavog eks-turbo-Srbina Milovana Drecuna i nesrećnog Marjana Rističevića;

– Veštačko disanje zombiju Vuku Draškoviću i novu najezdu bjelopoljskog plemena Bošković na beogradske stanove i poslovni prostor…

Ko može, neka glasa za taj politikantski kartel. Ja ne mogu i neću.

 

2. Logično, trebalo bi glasati za Demokratsku stranku, najveću i najuticajniju opozicionu organizaciju. Da, tako misle svi koji su zaboravili da je Dragan Đilas pretvorio DS u nezvaničnu filijalu Srpske napredne stranke, a sebe u Vučićevog najkorisnijeg saradnika.

Prvo, da Đilas nije podržao Vučićev i Nikolićev puč u SRS, oni bi i danas predvodili radikale, zaklinjali se u Šešelja, žestokom retorikom branili Kosovo do poslednjeg Srbina, evropskom tepihu pretili srpskom rupom, odnosno ruskom gubernijom, a sve to daleko od vlasti.

Drugo, da nema istine u vučićevskim optužbama protiv Đilasa za korupciju i kriminal, predsednik DS-a suprotstavio bi se diktaturi i vratio poverenje bar milion bivših glasača.

Za Đilasa, ovakvog, glasaće i Vučić, njemu je najpotrebniji.

 

3. Kad bi Demokratska stranka Srbije znala da su raspisani vanredni parlamentarni izbori, možda bi zaslužila glas. Nažalost, amiši iz te stranke za sve greške režima optužuju isključivo Ivicu Dačića i Tomislava Nikolića, ne primećujući da postoji nadrealni subjekt PPV. Vojislav Koštunica bi pre priznao da se preziva Damjanović, nego što bi izgovorio ime Aleksandra Vučića.

Takav, Koštunica predstavlja opoziciju samo naivnim glasačima DSS-a, koji će mu, pretpostavljam, omogućiti da opet, i kriv i dužan, preskoči cenzus.

 

4. Za Ivicu Dačića ne bih glasao ni da mi pokloni blekberi telefon, onaj Bananin. Ni za Bajatovićevu mesečnu platu od 35.000 naših evra. Čak ni za kofer, onaj koji, kako glasi u presudi, ne postoji iako je utvrđeno da se u njemu nalazilo nečijih 700.000 evra.

Punih 20 godina svi antislobisti – od građana Srbije, preko bivše braće iz SFRJ, do NATO zlikovaca – pokušavali su da unište Socijalističku partiju Srbije. Da bi je oterali u prošlost uvodili su sankcije, bombardovali, osnovali preki sud u Hagu, kidnapovali predsednika Miloševića, ubili ga i ponizili sahranom pod lipom u požarevačkom dvorištu. Sve im je bilo uzalud, SPS je preživeo. I još bi da Bili Montgomeri nije pozvao Dačića na kanabe i objasnio mu značaj reformi i distanciranja od prošlosti. Novi lider SPS-a mu je odlučno odgovorio: „Yes, show me the money“. Rešen problem. Više nema SPS-a, sad je to odeljenje za logistiku mafijaških klanova.

Dakle, Dačić od mene neće dobiti glas. Najviše što bih mogao da učinim za njega, u ime bivšeg poznanstva, biće da mu pošaljem cigarete u zatvor, kad ga Vučić uhapsi. Dobro, možda bih mu poklonio i novi CD Halida Bešlića.

 

5. Ne čekam Šešelja, neću da glasam za SRS. Bez obzira na respekt prema njegovoj tragičnoj sudbini, pre bih odsekao ruku nego pomogao da u parlament uđe Ljiljana Mijoković-Mihajlović, kojoj želim da je i dalje progone aveti porodice Barbalić, čiji stan je otela. Naravno, to je samo jedan od milion razloga zbog kojih neću podržati radikale, ali nema smisla da ih nabrajam, neka i ovo objašnjenje ostane ispod cenuza, kao i SRS.

 

6. Većina mojih poznanika čije stavove smatram ispravnim rešeno je da glasa za Dveri. Logika je jednostavna – taj pokret nudi nešto novo, kvalitetnije, hrabrije i odlučnije.

Možda. Za definisanje stava, u ovom trenutku, nije bitan pedagoški primer dverjanskog raskolništva u Novom Sadu, gde su se njihovi favoriti otcepili i dali u najam diktatoru. Meni bitniji utisak ostavili su lični kontakti s pojedincima iz Dveri. Od njih desetoro, šestoro je mešetara, primitivnih manipulanata i parazita, koji samo traže zgodno mesto da se negde udenu. Dvoje ima određeni moralni kredibilitet, ali ne i spremnost za bilo kakvu konkretnu akciju. Poslednjih, ali najznačajnijih, dvoje izuzetno cenim, naročito starog matematičara s vrlinama i vrednostima kakve bih i sam voleo da posedujem. E, i taj profesor je, po meri dverjana, na listi niže rangiran od, recimo, Mile Alečković-Nikolić-Bataj, o kojoj mislim isto što i o radikalki Ljiljani MM. Zato, Dverima želim uspeh. Bez mene.

 

Za Mlađana Dinkića neka glasaju svi koji su dobili onih hiljadu evra. Listu Čedu Jovanovića neka podrže Čume, Bagzi, Đura Mutavi, Legija i ostali stari saborci, a mogu i Spasojevićeva i Šljukićeva udovica. Ti kriminalci, kakvi god bili – u pljačkama su bar nešto rizikovali, a mnogi i izgubili – bolji su od pripadnika klana Borisa Tadića, virusa koji je u odlučujućoj meri uticao da Srbija danas bude ovakva, razorena i apatična.

 

Na kraju, tek da se zna, ne podržavam ni zagovornike „belih listića“. Svi koji odustanu od odlaska na biračko mesto doprineće jačanju Vučićevog političkog kartela, bez prava da se kasnije kaju. Ali, nema veze, kajali bi se u svakom slučaju. Kao što ću i ja.